Upravo takav život vode Boris Šimurina (37) i Tereza Kraford (40), koji su se sa svoja dva sina od septembra prošle godine preselili na Taru.

Foto: Facebook/Printscreen
Foto: Facebook/Printscreen

Terezu koja je Amerikanka i Borisa koji je iz istočne Slavonije javnost je prvi put videla u nedelju u emisiji “Sasvim prirodno”, autora Jovana Memedovića, a oni sada pričaju kako izgleda život van gradske buke, gužve, ali i bez ljudi. Kako naglašavaju, život na planini nasuprot gradu je potpuno olakšanje.

Upoznali smo se u Švajcarskoj pri kraju njene odbojkaške karijere. Jedno vreme stanovali smo u Belgiji da bismo pre pet godina došli u Beograd. Oduvek sam imao želju za odlaskom iz grada i životom u prirodi, a kada sam upoznao Terezu, shvatanja i volja za tim su se poklopili. Na relaciji Tara – Beograd smo živeli od aprila 2015. godine, da bismo se u septembru prošle godine u potpunosti preselili na Taru – priča Boris.

Tereza se u Taru zaljubila

Videla sam planine u Francuskoj, trenirala sam i živela u Koloradu i videla Roki planine, ali Srbija… prvo ljudi i kultura i onda priroda spojena sa slobodom tih ljudi i kulturom za mene je bilo nešto jedinstveno – navodi Tereza.

Ova porodica trenutno je u potrazi za parcelom gde će napraviti svoju kuću, a do tada žive u iznajmljenoj brvnari okruženi prirodom, šumom, čistim vazduhom, životinjama. Boris radi kao posrednik između sportista i klubova, a ovi hrabri ljudi gaje dva konja i nekoliko pasa, sa kojima se njihova dva mala sina, Ranko (5) i Džekson (3), svakodnevno igraju. U martu bi trebalo da dobiju prinovu.

– Mi smo društveniji ovde nego dok smo živeli u Beogradu, gde je teško zbog gužve i obaveza uklopiti vreme sa prijateljima i biti opušten. Prijatelji mi dolaze češće ovde i mi kada su rođendani odlazimo kod njih. Stariji sin Ranko ide dva puta nedeljno u Bajinu Baštu, gde trenira karate i tamo ima drugare. Za to vreme mi se šetamo u gradu ili idemo u kupovinu. Deca nisu izgubila socijalnu notu. Oni su sada mali, ali kada bude došlo vreme za školu, plan je da uče od kuće jer najbliža škola nam je na 13 kilometara od nas. To je moguće, što sam proverio i na sajtu Ministarstva prosvete. Tereza ih već sada uči kroz igranje, napolju provode dosta vremena i u kontaktu su sa prirodom intenzivno pet-šest sati – kaže Boris.

U kući u kojoj žive imaju sve potrebne uslove za život. Vodu, struju, internet i telefon, a kako objašnjava Boris, svaki dan na Tari je sličan drugom.

Mi imamo rutinu koja nam odgovara. Budimo se oko šest, možda malo kasnije. Onda se obavi lična higijena, Tereza uči sa decom, a ja za to vreme radim neke vežbe disanja ili odem u šetnju do jezera Zaovine – Boris prepričava samo delić jednog njihovog dana.

On sa porodicom želi da svoj život provede na Tari, a osmislili su i projekat “Povratak prirodi”, sa ciljem da približe prirodu ljudima iz grada.

Foto: Facebook/Printscreen
Foto: Facebook/Printscreen

Susret sa vukom

Kako priča Boris pre otprilike dva meseca imao je susret sa vukom.

– Taj susret sa vukom ostavio je najupečatljiviji utisak. Sa mnom su bila tri pasa, a on je bio sa druge strane. Prvo što mi je prošlo kroz glavu jeste “vidi srna”, pa “eno ga Vučko, moj pas”. Međutim nije bila ni srna, a ni Vučko. Njega sam držao na povocu. Treća misao bila je “eno ga vuk”, i taman što sam posegnuo za telefonom da ga uslikam, on je pobegao u šumu. Divlja životinja te jedino može napasti ili u samoodbrani ili ako ima potrebu za hranom, a ovde su one dobro uhranjene – objašnjava Boris.

 

KOMENTARIŠI