PODELI

Sedim na jakni i smrzavam se, započinje priču za espreso baka Ljubica. Sve što dobijem ovde, nosim svojim unučićima, kako bi imali nešto da pojedu. Ne sakupim mnogo para, ali svaki dinar mi znači.

– Nakon poplava, ćerka me je ostavila samu sa unučićima. Nisam ni znala da je otišla, komšije su mi rekle. Ona je samo okrenula leđa i više se nikada nije ni javila. Tamo je započela svoj novi život. Ne zove, ne pita za decu, da li su možda gladni ili žedni, od tada nisam više čula za nju.

– Uglavnom im kupim kiselo mleko i krompir, ponekad ispržim koje jaje i odnesem pecivo koje dobijem, priča kroz suze baka Ljubica.

Baka Ljubica nema taj luksuz da kaže “neću” ili “ne mogu”, ona mora. Neki samo okrenu glavu i prođu, a onima koji joj udele neki dinar baka Ljubica zauzvrat pošalje poljubac.

Ceo tekst i još fotografija možete pogledati OVDE

KOMENTARIŠI