PODELI

Đurđevdan je jedna od najčešćih slava u pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starojulijanskom kalendaru), u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.

Praznik, koji se “naslonio” na prethrišćansku mitologiju i starog srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve. Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta.

Za Đurđevdan se vežu brojni narodni običaji, koji se poprilično razlikuju zavisno od kraja u kome se praznik obeležava.

Ono što je jedinstveno je “Đurđevdanski uranak” – pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci…

U mnogim krajevima običaj je i da uveče uoči Đurđevdana ili na sam dan ali pre zore, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, “da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru”.

Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća”: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“.

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

ĐURĐEVDANSKI URANAK

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “Đurđevdanski uranak”, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.Devojcica-vencic-5

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”.

Đurđevdan je najčešća slava kod Roma, a na taj dan jagnjetina je obavezni deo praznične trpeze.

Osim Đurđevdana, ovom svetitelju pravoslavni hrišćani čine pomen i 16. novembra – na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu. Na ikonama za taj praznik svetac nije na konju već stoji na zemlji.

Hajdučki sastanak

Pošto se ovim praznikom ispraća zima i dočekuje proleće, a do tada nije valjalo spavati pod otvorenim nebom, ovaj praznik je i “dan okupljanja hajduka”. Takozvani hajdučki sastanak, kada bi počeli da se okupljaju odmetnici da bi zapodenuli borbu protiv Turaka, ili jednostavno pljačkali imućne trgovce i seljake.

Sreća – nesreća

Veče uoči Đurđevdana izaberu se dva mlada luka u bašti, jedan predstavlja sreću a drugi nesreću i pera im se poravnaju makazama. Na Đurđevdan ujutro se proveri koji je više izrastao. U zavisnosti od toga koji je više porastao pratiće nas sreća ili nesreća tokom godine, kaže još jedan od narodnih običaja vezanih za Svetog Georgija.

Magijski rituali

Đurđevdan je danas hrišćanska svetkovina, ali i dalje je sveca u nekim krajevima snažno vezan magijski ritual. Postoji običaj da se tog dana žrtvuje jagnje koje se namenjuje Svetom Đorđu. Krvlju koja se tom prilikom prikupljala nekada su se iscrtavali krstići na čelu, obrazima, bradi i grudima ukućana, pa su se potom spirali “nenačetom” vodom sa izvora.

Verovalo se da ovaj ritual ima neverovatnu zaštitnu moć i da cele godine štiti od vradžbina i uroka.

Đurđevdan je nekima “idealan” za izvođenje rituala kojima se skidaju čini, tera crna magije i otklanjaju uroci nabačeni tokom prethodnih pet meseci. U tu svrhu, kazuje Magijski kalendar za srećne dane”, najčešće se izvodi “ritualno umivanje”: oko posude u kojoj se farbalo prvo uskršnje jaje (crveno, naravno), obmotaju se stručci kukureka, omana i ljošćana, a potom se u nju naspe voda i ostavi da prenoći na kućnom pragu ili pored neke biljke, tako da se zorom u nju slije i rosa.

Tom vodom se na Đurđevdan umivaju svi ukućani da bi sa sebe skinuli čini, uz misao da dobro pobeđuje zlo. Takođe, uoči slave, ispred kuće treba ostaviti dva-tri stručka omana, pa ih, kad se narose, uneti u sobu i okačiti da se suše. Osušena biljka kasnije se koristi prilikom izvođenja raznih ljubavnih rituala, a veruje se i da čudesnu moć ima i bosiljak koji je u noći pred Đurđevdan pokupio rosu.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre da bi “zaštitili sebe i selo”.

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Žene i devojke donesu uveče kući “omaje” tj. vode sa kola vodeničnoga, “da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne”, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio je krsna slava Marka Kraljevića, to jest njegove kraljevske kuće Mrnjavčevića (njihova teritorija na prostorima današnje Makedonije za vreme cara Uroša bila je u samom središtu srpske carevine 1360. godine).

Krsna slava i Đurđevdan (na inicijativu Turske kao praznik Erdelezi – Buđenje proleća) nominovani su 2013. godine za Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva UNESCO. Krsna slava je prihvaćena i uvršćena 2014. godine.

Ako bude kišilo…

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „”da će biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Istorija i crkva

Sveti Georgije (275-303) istorijska je ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada državno nepriznate, hrišćanske vere.

“Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj, rođen je u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja. . . “, zapisano je u “Prologu” vladike Nikolaja Velimirovića u kome se takođe kaže da je i otac svetitelja postradao kao hrišćanin i da je on uz majku odrastao u Palestini.

Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Georgije se sa majkom preselio u Palestinu [2], na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.

U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Georgije je već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara koji je u njega polagao velike nade.

Mladi tribun, kako kaže istorijsko predanje hrišćanske crkve, odvažno je stupio pred cara i saopštio mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru.

Car Dioklecijan, jedan od tadašnjih rimskih tetrarha (četvorovlašće), osudio je Georgija na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.

Videvši da muke ne moge da slome ni telo ni Georgijevu veru, Dioklecijan je odlučio da ga pomiluje pod uslovom da prinese žrtvu rimskim božanstvima.

Georgije je na kipu, kojem je trebalo da prinese žrtvu, načinio krsni znak, nakon čega se statua mnogobožačkog idola rasprsnula. Videvši ovo, Dioklecijanova žena Aleksandra je uzviknula: “I ja verujem u Georgijevog Boga!”, na šta Dioklecijan naredi da im bude odrubljena glava, što je i učinjeno.

Pogubljen je 303. godine, ali, kako kaže predanje Crkve, “to nije kraj njegovim javljanjima i čudima”.

Pod Georgijevim uticajem “mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin”.

Đurđevdan je obeležen crvenim slovom u kalendaru SPC kao zapovedni praznik i slavi se uvek 6. maja.

Zaštitnik hrišćanstva

Sveti Georgije se na ikonama predstavlja kao vitez na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena, takođe u gospodskom odelu. Ona bi mogla da predstavlja carica Aleksandru, žena cara Dioklecijana, odnosno simbolički mladu hrišćansku crkvu kojoj treba zaštita podvižnika. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane. Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”. Pod pobedom koju je sveti Georgije odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere. Sveti Đorđe se nalazi na grbu Rusije i zastavi Moskve.

KOMENTARIŠI