PODELI

„Eh, da je pametan njen otac pa da sačeka s motkom roditelje dece što su mu tukli ćerkicu, pa da ih sve polomi, bilo žensko ili muško“. „Sve bi’ ih pobacao kroz prozor, a roditeljima bi’ polomio i ruke i noge, pa neka se pitaju šta se desilo, mamu li vam…“. „Samo molim Boga da moja deca ne dožive ovako nešto, ne bi mi trebao ni direktor, psiholog, ministarstvo prosvete… sama bih im sudila!“

Pitate se otkud toliko nasilja u našim školama, otkud toliko agresije i želje za fizičkim obračunom među najmlađima, naročito devojčicama? Ne znate?! Pročitajte još jedared prethodni pasus, verujem da će vam se štošta razjasniti. Barem koliko i meni.

Posle najnovije scene brutalnog nasilja u školi u Aranđelovcu, ponovo su se usijale društvene mreže i internet portali. Pljušte komentari ogorčenih roditelja, svi se sablažnjavaju i prozivaju – direktora i školu, psihologe i pedagoge, prosvetne vlasti, pa i samu državu. Naravno, i roditelje maloletnih nasilnica. Jer, zaboga, kakvi su to ljudi koji su odgojili takve monstrume?!

Nažalost, verovatno isti kao i autori komentara s početka teksta, doduše s nešto izmenjenom percepcijom. Jer jedno je kada u scenama nasilja zamišljamo svoje dete u ulozi žrtve, a sasvim drugo kada sa detetom treba razgovarati kako da predupredi nasilje. Za ovo drugo retko imamo vremena i živaca, roditeljsku ulogu rado prepuštamo drugima (za to su plaćeni, zar ne?), komfornije nam je da se zavalimo pred televizorom i vreme utucavamo bezvrednim sadržajem, baš kao što nam i deca, bez nadzora, odrastaju uz žitija kriminalaca, rane radove napućenih starleta, svakodnevne scene brutalnog nasilja i pornografije.

Koliko smo samo puta slušali preponosne vlasnike kućnih ljubimaca (oprostite na izrazu, ali se mnogi prema deci upravo tako ponašaju) da bi ubili, premlatili, slomili, unakazili… svakog ko bi popreko pogledao njihovog, ljubi ga majka, jedinca s krunom na glavi, bez obzira na to da li je reč o nastavniku, komšiji ili njegovom vršnjaku? Koliko smo puta slušali savete da ne daju na sebe, da uzvrate istom merom, oko za oko, zub za zub, da nikada ne ustuknu? Samo, šta kada sa istom poukom u školu dođu i ostali, hoćemo li se tako poubijati za svaku čarku, gurku, neukusnu šalu ili popreki pogled?

Teško zemlji u kojoj je kamenje svezano, a psi pušteni – davno je rekao Sveti Sava. A nama se već godinama upravo to dešava, pričom i forsiranjem svakojakih ljudskih prava i sloboda, ostali smo i bez slobode i bez prava, sve češće osećajući da živimo u zverinjaku u kome je sopstveni interes etalon svih interesa. I ko bi onda mario za emocije drugih, njihove želje i potrebe?

Scenama nasilja nad kojima se vatreno zgražavamo, nesumnjivo, svi smo doprineli – od roditelja i porodice, preko prosvete, do medijskih kuća i društva u celini. Bolećivi roditelji, otuđene porodice, ravnodušni profesori, podmukli gospodari moći, dezorijentisano i sluđeno društvo, svako je na svoj način utkao kamenčić koji se uveliko pretvara u stenu koja nas davi i neumoljivo vuče ka dnu.

Ali, zašto bismo se time opterećivali?! Čudo u Aranđelovcu će ionako trajati tri dana, a zatim ćemo se opet, na miru i hipnotisano, posvetiti Parovima, Zadrugama, Gastozima i Sorajama, svim onim vašarskim mečkama koje nas zabavljaju iz dana u dan, revnosno šireći svakojaku destrukciju, razvrat i zlo, i igrajući po notama kreatora koje ni Džordž Orvel nije mogao da zamisli.

I zato, ako ste uopšte imali vremena i živaca da pročitate ovaj tekst, pogledajte malo oko sebe. Možda je mečka uveliko zaigrala i pred vašim vratima.

Autor teksta Vlada Arsić

Preuzeto sa Web portala “Fondacija Tijana Jurić”

KOMENTARIŠI