Kad krenete kroz sokake, umesto mape pratite odžake. Onde gde je sušara najviše, ne pola puta između Užica i Zlatibora, to je Mačkat, “svetska prestonica” gastronomskih đakonija od sušenog mesa. Tu su se domaćini – što radi izvoza misle globalno, a rade strogo lokalno, po starinskoj recepturi – sastali 18. put, na čuvenoj “Pršutijadi”. Dok je “gastronomski parlament” većao ko je najbolji u proizvodnji goveđe i svinjske pršute, kobasica, slanine i stelje, gosti sa svih strana, rešeni da se ovde “poprave”, ne štede i, reklo bi se, nigde na svetu bogatijih od Srba nema.
Počelo je uz sve užičko: uz čuvenu “ljutu”, još čuveniji beli mrs i, opet, erske trube orkestra Igora Mitrića iz Sirogojna. Onda se prešlo na “konkretnije”. Miris biranih “seckalica” iz sušara povod je za razgovore o tajnama spravljanja najukusnije goveđe pršute, kraljice među ovdašnjim specijalitetima. Zna se, za jedinstven ukus “krivci” su podneblje, zlatiborska ruža vetrova, ispaša kakve nadaleko nema, vešte ruke mesara i dim bukovine. Doduše, poslušaše seljaci savete “ozgo”, “da sve mora biti u skladu s težnjama našeg naroda da se priključi velikoj porodici evropskih naroda”, pa pušnice sad ko apoteke izgledaju. Više se pršuta ne tera kiridžijskim kolima do Užica. Sad leti, od Mačkata do Stokholma ili Moskve. Ukus je, bogu hvala, ostao isti.
Nekada se pršuta proizvodila samo s kraja jeseni i zimi, da se do proleća nekako preživi. Sada se radi danonoćno, 365 dana u godini, i opet je malo. Mnogi zato klimaju glavom, nigde da vidiš goveda na ispaši, ko da su izumrla vrsta, a “original užičke” ima na tone. Zato je “Pršutijada” važna, da se žito od kukolja odvoji. U takvoj atmosferi, začu se glas predsednika žirija:
– Dobitnik Zlatne medalje za goveđu pršutu je domaćinstvo Aleksandra Radojičića. Zlato za svinjsku i ovčiju pršutu pripada Radomiru Šopaloviću, najbolju slaninu pravi Marko Stojanović, a kobasicu Aleksandar Čeliković. Prvak u spravljanju ovčije stelje je Nikola Brković. Svi šampioni su domaćini iz zlatiborskih sela – čulo se u sajamskoj “balon sali”.
KLjUČ USPEHA
Šampion “Pršutijade” nudi zalogaje iz svoje sušare i objašnjava da su porodični način poslovanja i poštovanje tradicije ključ uspeha. Pravili su pršutu njegov deda Velimir i otac Živan, a sa njima i on od kada zna za sebe.
– Meni i suprugi Kosani pomažu naša deca, a bogu hvala, imamo ih četvoro: Jovanu, Strahinju, Veljka i Sofiju. Sve što proizvedemo ima kupca, na pijacama i u restoranima širom Srbije – kaže Aleksandar Radojičić, zadovoljan “zlatom” za kvalitet, jer bolje reklame za vrhunsku hranu nema.