Ako malo podigne glavu, Zdenka može da vidi stubove Belog dvora. U njega davno ne ulazi onaj ko je izabrao ovo mesto da je sahrani. Leži sama na travnatoj uzvišici do koje se stigne preko mahovinom obraslih klizavih stepenika i da nije stare, jedva čitljive nadgrobne ploče, posetilac bi pomislio da je to sveži grob. Sivi mermer i bela rizla pokrivaju devojku koja je imala 25 godina kada je umrla, ratnu sekretaricu Josipa Broza i njegovu najveću ljubav. Rođena 1921, umrla 1946. Ovde leže ten boje slonovače, tamne bademaste oči i crna valovita kosa koji su krenuli iz Požarevca, pratili Maršala kroz sve ofanzive i zarobili njegovo srce, onoliko koliko ga je imao.
Stavljam crvenu ružu na belu rizlu. Nije prikladno da se prekrstim, niti da sednem na ivicu groba. Oko mene su ljudi iz dvorskog protokola koji su me doveli, foto-reporterka, majušna svita koja je svedok da se usamljeni grob pristojno održava otkad se prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević vratio u Srbiju.
„Niti je u prirodi, niti je u tradiciji srpskog naroda da se bori s mrtvima. Gospođica Davorjanka Paunović sahranjena je u neposrednoj blizini Belog dvora 1946. godine i ostaće tu, osim ako neko od njenih rođaka ne bude tražio da se njeni posmrtni ostaci presele. Drago mi je što mi štitimo ovaj grob. Zakon praštanja nam je dao naš Tvorac. Neka Zdenka počiva u miru“, rekao je.
Kako divno rečeno.
Gledam u spomenik na kome je „Zdenka“ napisano krupnim slovima.
Dobro, budi Zdenka ako je njemu bilo milije, mislim u sebi. Ti, hirovita, prgava, sujetna, hrabra, pametna lepotice. Preko pola veka te znam, čitam i slušam o tebi, a bila si mi uvek samo devojka iz mog kraja. E, moja Davorjanka, da mi je neko onog davnog popodneva, kada smo išle u posetu tvojoj majci, rekao da ću da budem ovoliko tužna na grobu jedne partizanke, svašta bih mu rekla, bezobrazno, kao što bi i ti. Ali tog popodneva mogla si da mi budeš baka, a danas možeš da mi budeš kći. Sada te razumem.
U TETKA BISINOJ SOBI
Stanislava Milošević, moja učiteljica pred penzijom, majka Bore i Slobodana, velika komunistkinja, povela je toga dana svoju najbolju učenicu i njenu majku da obiđu tetka Bisu Paunović, majku Davorjanke, Titove ratne sekretarice. Hodala sam između dve visoke žene, svesna čak i u drugom osnovne da je mami i meni ukazana velika čast. Mama je tetka Bisi kupila štof za haljinu, vrstu poklona koji je uvek bio drag i učiteljici. Mnogo se šilo u ono vreme. Prolazeći kroz park, gledale smo u biste narodnih heroja koje je naše odeljenje obišlo bar desetak puta. Učiteljica je primetila da bi među njima trebalo da bude barem jedna žena, recimo Radmila Trifunović Hitra. „Ubila se da ne bi pala živa u ruke neprijatelju“, uspela sam da kažem pre nje, znajući da narodnooslobodilačku borbu voli više čak i od matematike. Bila je zadovoljna, ne sluteći da ja obožavam nju, Stanislavu, a ne Hitru, čije mi je samoubistvo bilo daleko koliko i taj rat. Trudila sam se da koračam istim korakom kao učiteljica, ponosna što imamo iste čizme – do kolena, od braon antilop kože. Držala sam korak junački.
Soba u kojoj smo sedele nas pet, tri gošće, tetka Bisa i njena sestra Ljubica, bila je puna fotografija Davorjanke i njene starije sestre Branislave, umrle od tuberkuloze u desetoj godini. Otac Milan, učitelj, nije više bio među živima. Ne sećam se razgovora, ali moja majka pamti da se Bisenija Paunović hvalila Titovim i Jovankinim čestitkama za Osme mart i Novu godinu, što je značilo da njeno mlađe dete nije i neće biti zaboravljeno. Povremeno bi joj slali novac i sitne poklone. Nije bilo tuge u toj sobi, ipak je prošlo dvadeset godina otkad je Davorjanka 1. maja 1946. umrla na Golniku od fibroze pluća, iako će se uvek govoriti da je u pitanju tuberkuloza. Već je bila oplakana, misija majke bila je samo da joj se ime i značaj ne zaborave.
Četiri žene znale su celu ratnu epopeju lepe Zdenke, a osmogodišnje dete nije ni sanjalo da su tamne oči ispod titovke bile mnogo više od ratne sekretarice. Ljubavna epopeja, ako se i šuškalo, nikada nije pomenuta, ni u kući. Mama je ćutala kao zalivena, a učiteljica bi zbog bilo kakvog nagoveštaja seksa opalila jedan vruć ne samo Cigančićima već i meni. Poseta je bila donekle i rodbinska – Davorjanka je bila sestra od rođene tetke Stanislavine snaje Bace, kako su zvali Miru Marković, Slobodanovu ženu. O Veri Miletić, Mirinoj majci, uopšte se nije govorilo. Ko izda drugove, nema prava na sećanje. Učiteljica je stalno pominjala Bacu i unuku Mariju, kojoj smo svi iz razreda slali najređe svilene „japanske“ salvete čuvane u kutijama od bombonjera. Pričala je i o starijem sinu Bori, koji se spremao na službovanje u Sovjetski Savez. Obe žene hvalile su se svojom decom. Jedna živom, druga mrtvom.
Tetka Bisa se, kaže mama, raspitivala i o mojoj baki Milici, koja je upravo otišla u Nemačku kod muža koga nije videla dvadeset godina. Naime, ama baš sve smo imale bukvalno zajedničku nit – istu krojačicu, Ružu Milivojević, kod koje je baka učila šnajderaj pre rata. Kada je umrla Davorjankina sestra, tetka Bisa je svu njenu odeću poklonila baki, dve godine mlađoj od Davorjanke. Bilo tuberkulozno ili ne, baka je volela lepo da se oblači. Kuma Ruža je svoju učenicu toliko zavolela da je baku divno oblačila od materijala preostalog od najviđenijih Požarevljanki, kumovala joj na venčanju, krstila mamu i ujaka, a na svojoj slavi i mene. Šila je tetka Bisi, njenoj sestri, pokojnoj Branislavi, Davorjanki, mojoj majci, meni i na kraju mojoj mnogo mlađoj sestri. Štof koji smo ponele na poklon završio je na kuma Ružinoj singerici.
U ovakvoj mir-jamovskoj okolini izrasla je devojka-cvet, buduća studentkinja germanistike i francuskog jezika, konspiratorka komunista, mondenka i partizanka, devojka sa dva imena, plameni izdanak istočne Srbije, rođena za kratak život i dugo pamćenje. Iz uštirkane posteljine otišla je da spava na zemlji, po šumama i gorama, a roditeljsku ljubav zamenila je zagrljajima jednog pedesetogodišnjaka.
Šta su šaputali jedno drugom u strasnim noćima? Da li je znao kako je rasla i odrasla, da li su govorili o revoluciji, ratu, budućnosti ili o banalnim stvarima? Da li joj je pričao o sebi, rekao neku tajnu koju je čuvala do smrti? Da li joj je ikada rekao „Volim te“? Možda je to zvučalo buržoaski? Da li joj je govorio o bivšoj ženi i brojnim ljubavnicama, a ona sanjala da ih sve zaseni, da ne postoje u njegovim sećanjima?
Toliko „možda“, a mene on ne zanima, niti mi je ikada bio zanimljiv. Ona mi je važna, ona i one druge koje su izgorele zbog svojih uverenja.
OPASAN SJAJ U CRNIM OČIMA
Davorjanka je postala skojevka još u gimnaziji, kada je požarevački okrug imao samo 63 člana partije. „Zarazile“ su je baš sestre od ujaka Miletić, Vera, Branka i Olga, sa kojima se igrala i družila posle sestrine smrti. U Požarevcu su ih zvali „crvene devojke“. Zahvaljujući njihovom aktivizmu, devojke iz okolnih sela počele su masovno da prilaze komunističkom pokretu.
Na prvoj godini studija upoznala je mladog studenta medicine i studentskog lidera Jova Kapičića, već tada poznatog komunistu, koji se u nju zaljubio do ušiju. Živeli su zajedno godinu i po dana. Partija je odobrila „vezu“ i Davorjanka je ubrzo dobila partijsku knjižicu. Pokazala se sjajno i postala oficir za vezu između Beograda i Zagreba, gde je u hotelu „Esplanade“ neposredno pred rat upoznala Tita. Govorila je nemački, francuski i češki, oblačila se skupo i ženstveno. Partija nije štedela novac za takve svrhe. Broz nije odoleo. Ali kako je pisao novinar Bogosav Marjanović, stari iskusni ilegalac prethodno je s Aleksandrom Rankovićem dobro proverio s kim ima posla. Ocenio je da je Davorjanka ilegalac izuzetnog kova. Bila je to ljubav na prvi pogled.
Pod lažnim imenom, u pratnji Davorjanke, stigao je maja 1941. u Beograd kao generalni sekretar KPJ. Sa najbližim saradnicima pripremao je ustanak, a Davorjanka je stalno bila pored njega, upućena u sve partijske tajne, njegova desna ruka.
Otišla je da poseti roditelje. Zapanjili su se videvši damu sa srebrnom lisicom i šeširom. Nije ličila na komunjaru. U razgovoru je često koristila reč „dapače“, što je objasnila time da se mnogo druži sa ljudima iz Zagreba. Na rastanku im je rekla da ne brinu jer o njoj brine „jedan ozbiljan gospodin“. Tada je poslednji put videla Požarevac.
Broz joj je dao ime Zdenka Horvat, kako će se zvati do kraja rata. On je postao vrhovni komandant, ona njegova ratna sekretarica. Prvi put je obukla vojničke pantalone i stavila na glavu kapu s petokrakom. Umotana u veliki vojnički šinjel, marširala je u koloni poput ostalih, radila za Tita na svim partijskim sastancima, čuvala za njega hranu, gladovala, pešačila, uvek hodala sa opasnije strane štiteći ga i spavala na zemlji pored njegovog ležaja. Bila je pojam ratne sekretarice, spremna da pogine za njega. Bojala se jedino bombardovanja, ali je hrabro vodila beleške na Sutjesci dok su oko njih grmele bombe i ta će fotografija do danas ostati zaštitni znak partizanske gerile. On je u nju imao bezgranično poverenje i štitio ju je od svih kritika.
Titovo okruženje nije volelo Davorjanku. Ona je slušala samo Tita, prema ostalima je bila arogantna, bez dlake na jeziku, a dešavalo se da odbrusi i Titu. Nazivali su je histeričnom i ludom jer je često bila ljuta. S Rankovićem nije razgovarala. U sećanjima Jare Ribnikar pominje se Davorjankin opasan sjaj u očima kad se naljuti. „Nosila je vatru u sebi kao teško breme“, napisaće Jara. Iako je besprekorno obavljala svoj posao, njen buntovni temperament nije se uklapao u partizansku hijerarhiju. Ono što će joj posebno staviti na dušu kad više ni nje ni Tita nije bilo među živima jeste njihovo preglasno vođenje ljubavi koje je budilo ranjenike. Ne samo da je golicalo maštu već i svedočilo o njenom višeslojnom uticaju na Tita. Bila mu je sve.
Razbolela se na Visu 1944. i otišla u Sovjetski Savez na lečenje pluća. Zalečena, vratila se u zemlju i nakon oslobođenja preselila se s Titom najpre u Užičku, a onda i u Beli dvor. Nastavila je da radi kao njegova mirnodopska sekretarica. Nije se nametala, niti glumila gospodaricu rezidencije. Ručala je s poslugom, Tito u dvorskoj trpezariji. Otac i majka su je posećivali i hrabrili. Zdravlje joj se pogoršalo u proleće sledeće godine i nastavila je lečenje na Golniku. Volela je pesmu „Šušti, šušti bagrem beli“ i često ju je pevušila. Umrla je na Golniku 1. maja 1946. Tito je otišao po njeno telo i sahranio je u dvorskom kompleksu. Kažu da nije prisustvovao sahrani, niti je ikada stavio cveće na njen grob. Štaviše, bio je zapušten do dolaska kraljevske porodice. Taj se nije okretao.
U Požarevcu je Bisa Paunović stavila i Davorjankinu sliku na spomenik porodične grobnice, nadajući se da će jednog dana njena ćerka počivati pored svojih. Svake godine je s mužem, dok je bio živ, posećivala Davorjankin grob u Belom Dvoru. Personal bi ga na brzinu sredio, služili su ih kafom i sokovima. Tetka Bisa je umrla 1983, kada se mnogo više saznalo o ljubavnoj vezi Davorjanke i Tita. Priča se da je nekom prilikom rekla: „Ne znam da li je moja ćerka bila devojka ili žena.“
Neka Zdenka počiva u miru.
