Pravoslavni vernici u Srbiji danas obeležavaju Badnji dan kada se u hramovima i domovima pale badnjaci i služe povečerja uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika – Božića.
Na Badnji dan pravoslavci odlaze u šumu po hrastovo drvo – badnjak koje se uveče pali na kućnom ognjištu, kao simbol svetlosti i toplote koja greje i zbližava ukućane.
Patos kuće posipa se slamom da bi se dočarala pećina u Vitlejemu u kojoj se, po predanju, rodio Hrist. Božić je porodični praznik i slavi se u kući. Smatra se da bi tog dana svi koji su tokom godine bili u svađi, trebalo da se pomire i oproste uvrede.
Badnji dan je dobio naziv po badnjaku koji se na taj dan seče i pali. Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih. Badnji dan je poslednji dan Božićnog posta, a dan koji mu prethodi je Tucindan. Običaje oko Badnjeg dana Srbi su nasledili od svojih predaka i još ih poštuju. Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Spasoje Vasiljev badnjak vezuje za slovensko božanstvo Svetovida.
