Srpska košarka ostala je bez Dušana Dude Ivkovića, koji je pre smrti dao poslednji intervju.
“Jedan od najtežih trenutaka u mojoj karijeri bio je onaj kada sam momcima morao da saopštim da nećemo učestvovati na Olimpijadi 1992”, rekao je jednom prilikom Dušan Ivković.
On je posebno izdvojio Atinu zbog toga što je 1995. bila specifična.
“Da se te ’95. nismo vratili na košarkašku mapu, verovatno to ne bismo do dan-danas. Ne bi nas bilo ni ’96. u Atlanti, ni posle toga, bio bi kolaps. To su bile vanredne kvalifikacije, bio sam već četiri godine selektor tima koji ne igra ili igra neke utakmice kao Ol star selekcija. Bora (Stanković) je tad sigurno prekršio neka takmičarska pravila, nije bilo ranije predviđenog modela da se bilo ko odjednom pojavi na kvalifikacijama. Ali je postupio emotivno, jednostavno nije hteo da dozvoli da se ta sjajna generacija košarkaša ugasi, a da se nigde ne pojavi. Bez obzira što su mu to posle mnogi zamerali, on je to uradio za svoju zemlju i siguran sam da to niko drugi na njegovom mestu ne bi smeo da uradi. A posle toga smo bili srebrni u Atlanti ’96, zlatni na EP ’97. u Barseloni i na Mundobasketu u Atini ’98”, rekao je Ivković.
Bilo je tu i problema, Dudina supruga je čak bila gotovo pretučena nakon proglašenja pobednika:
“Bili smo u hotelu “Karavel”. Napravljena je tako napeta atmosfera, koju je formirao Košarkaški savez Grčke, jer smo ih dva puta pobedili. Posle finala i slavlja nad Litvanijom došla mi je žena, gotovo prebijena u publici posle onog proglašenja. Ostanemo mi prisebni i, naravno, te noći nema spavanja. Sedeli smo kod šanka Dragan Kićanović, Željko Obradović, Vesko Barović i ja sa još nekim društvom. Polako sviće, a Hrvati idu gotovo na prstima, valjda su imali rani avion. Kažem im: “Šta je, bre, purgeri, dođite ovamo na piće, šta se šunjate…” Niko se nije javio“, objasnio je Ivković.
Hrvati su sišli sa postolja, odbivši da budu na istom sa Srbima i Ivković se toga prisetio:
“To Evropsko prvenstvo 1995. bilo je direktno vezano za političku direktivu. Čuli smo u svlačionici pored nas kapitena Hrvatske Stojka Vrankovića kako kaže: “Sad je momenat da napustimo postolje.” Ne bi to on rekao bez naređenja iz vrha. Meni je to bilo smešno. Sama ta Atina i kasnije čuveni balkon, o tome sam mnogo puta govorio, uspostavili smo to u vrlo teškim uslovima. Posle rata u Jugoslaviji nisam održavao prevelike kontakte. Jedino sam imao susret sa Dinom Rađom u Atini i tokom prijema u Kuću slavnih sa Tonijem Kukočem. I zaista, kao da se nikada nismo ni odvajali” zaključio je proslavljeni srpski stručnjak.
Danas imamo tu tradiciju dočekivanja sportista na balkonu Skupštine grada, a ona se neguje upravo od 1995. godine kada je selekcija Jugoslavije po prvi put nakon sankcija dobila šansu da učestvuje na jednom šampionatu.