Danas se navršava tačno 20 godina od poslednje zlatne medalje naše košarkaške reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu.
Slogan tog Mundobasketa je glasio „Jedna planeta-jedna titula“, a 16 najboljih reprezentacija sveta podeljenih u četiri grupe te 2002. su započele svoj pohod ka pobedničkom trofeju. Očekivanja navijača u našoj zemlji su bila velika. Prirodno, s obzirom na kvalitet ekipe a i na ubedljivo osvojeno Evropsko prvenstvo odigrano u Turskoj godinu dana ranije.
Međutim za razliku od tog šampionata, da bi se popeli na krov sveta svi smo znali da prepreka koja mora da se savlada je ona najteža, domaćin, Sjedinjene Američke Države.
Došlo je na red i 1/4, 5. septembar koji će zauvek biti ispisan velikim slovima u istoriji naše košarke ali i ostati u neizbrisivom sećanju svakog ljubitelja igre pod obručima iz ove zemlje. Meč sa „Drim timom“ na njihovom terenu. Američku selekciju je sa klupe predvodio legendarni Džordž Karl, a na parketu su se našla imena poput Redžija Milera, Pola Pirsa, Džermejna O’Nila, Bena Valasa, Eltona Brenda. Spektakl u najavi, meč za besmrtnost.
„Za razliku od Istanbula nama se nije ostvarila želja da u finalu igramo protiv domaćina, ali smo znali da ako želimo da osvojimo zlato moramo njih da pobedimo. Namestilo se da igramo nešto ranije nego što smo hteli, ali bili smo spremni“, priseća se Pešić tog događaja.
Ranjeni „Drim tim“ nakon poraza od Argentine u grupnoj fazi nije imao kuda. Morao je da zasija u punom sjaju, što je značilo da jedan od dva velikana svetske košarke mora mnogo ranije da odustane od borbe za zlatnu medalju.
Morali su da zasijaju, ali tog dana, preko naših momaka nisu mogli. Pred sam izlazak na parket, u tunelu, Vlade Divac je zviždao u ritmu pesme „Marš na Drinu“ kako bi dodatno motivisao i ohrabrio naše momke. Njegova izvanredna partija sa 16 poena i 11 skokova te večeri je samo dodatno pokazala koliki je značaj ovog čoveka za celokupan tim. Kako za samu igru tako i za atmosferu van parketa. Na kraju je ta nadmoć u samom reketu delovala nestvarno. Imali smo ukupno 40 skokova napsram 29 koliko su skupili igrači američke selekcije.
Jedan od heroja te utakmice je bio u Milan Gurović. Rafalom trojki je prvo uspeo da istopi prednost Amrikanaca od deset poena, a potom i da rezultat preokrene u našu korist. Kako sam Gurović to voli da kaže, ako su mogli da ih dobiju Argentinci zašto ne bismo i mi. I bio je upravu. Marko Jarić sa linije penala je na samom kraju doneo prednost našoj selekciji od 81:78. Andre Miler je pokušao za tri poena, ali nije uspeo. Na semaforu je pisalo da je Jugoslavija pobedila Ameriku. Rečima Slobodana Šarenca: „Šamar ’Drim timu’. Ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje. Kamo im Šakil O’Nil, kamo im ostali profesionalci !!“
Bilo kako bilo i uprkos činjenici da nisu mogli lako da prebole taj poraz Amerikanci su morali da spakuju svoje kofere a naši momci su nastavili dalje. I to do samog kraja. Pobeda nad Novim Zelandom i finale protiv Argentine. Tih godina moćne Argentine. „Gaučosi“ važe za fudbalsku naciju i ne samo to, fudbal je u toj zemlji religija. Međutim s kraja devedestih godina počela je da stasava jedna generacija košarkaša koja će na kraju u istoriji ove igre ostati upamćena kao prva ekipa koja je pobedila američki „Drim tim“. Predvodnik tog tima je bio Manu Đinobili koji zbog povrede zgloba u finalu nije moga da pomogne mnogo svojim saigračima, pa je proveo samo 12 minuta na parketu. No, i bez njega Argentina je skoro do samog kraja bila bolji protivnik. Naš čuveni novinar Vladimir Stanković je izjavio da su njegove argentinske kolege na pet minuta pre kraja meča već počele da slave titulu prvaka sveta, dok su novinari iz srpkih redakcija samo sažaljivo posmatrali. Argentinska zona 2-3, naš loš šut za tri poena, neverovatni Fabricio Oberto koji je postigao na kraju 28 poena, su bili faktori koji su Argentinu zaista doveli na korak do velikog trijumfa. Međutim tada na scenu stupa čovek o kojem je Prljavi Inspektor Blaža spevao pesmu kao božanstvu. Na dva minuta pre kraja meča, pri rezulltatu 74:66 za Argentinu, Bodiroga je odigrao simultanku protiv „gaučosa“ i sa devet vezanih poena uspeva da našu reprezentaciju odvede u produžetak. Treba se setiti i situacije da je Vlade Divac pet sekundi pre kraja imao priliku da sa linije slobodnih bacanja donese trofej svetskog šampiona našoj zemlji, međutim oba puta je bio neprecizan. Hugo Skonokini je na drugoj strani pokušao da poentira ispod koša ali nije bio uspešan. Da li je pri tom pokušaju bio fauliran ili ne, pitanje je o kojem se i dan danas može diskutovati. Sve u svemu, rezultat je nakon 40 minuta glasio 75:75 i utakmica je otišla u produžetke. A tamo, postojao je samo jedan tim. Naš tim. U tih naknadnih pet minuta rezultat je bio 9:2, konačan rezultat 84:77. Jugoslavija je prvak sveta, po peti put u svojoj istoriji. Samo što je ovaj put to učinila na tlu zemlje koja ima najjaču košarkašku ligu na svetu. A do tog pehara smo došli pobedivši i te Amerikance.
Na ulicama Indijanapolisa se zaigralo kolo. I ne samo tu. Svuda gde ima naših ljudi, a znamo da nas ima na svim stranama sveta. Euforija je bila ogromna. Zlatni momci su dočekani onako kako i dolikuje i onako kako se to činilo i za njihove prethodnike koji su se okitili najsjajnijim odličjem.
Za sada to je poslednja titula na Svetskom prvenstvu za naše košarkaše. Prva sledeća prilika je Svetski kup 2023. ali pre toga predstoje još 4 utakmice kvalifikacija koje moramo da dobijemo… Sa druge strane Eurobasket je u toku, niko se ne bi bunio ni za evropsko zlato na koje čekamo 21 godinu.
Podsetite se cele utakmice uz komentar Slobodana Šarenca i izjava košarkaša:
