Pećina Kađenica, skrivena u goloj sivoj steni visa Sekira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz Ćele-kulu je najpotresniji i najstrašniji spomenik cene kojom je plaćana sloboda Srbije. U njoj su Turci ugušili dimom zbeg od nekoliko stotina dece, žena i staraca tokom Drugog srpskog ustanka.
Zato je Kađenica dvostruki spomenik: mučenicima koje su Turci iz besa umorili na najstrašniji način, i srpskom zaboravu i nemaru prema sopstvenim žrtvama.
Tek su 2004. istoričari Delfina Rajić i Miloš Timotijević iz Narodnog muzeja u Čačku, posle opsežnih istraživanja objavili pouzdane podatke o tragediji:
TURCI su otkrili zbeg, ali ne i tajni ulaz u pećinu. Ni obećanjima, ni pretnjama nisu uspeli da izmame nejač skrivenu u hladnoj steni. Ostrvljene Osmanlije su zato sakupile mokru slamu i lišće i potpalili ih pred procepima kroz koje je u pećinu ulazio vazduh, pokušavajući da dimom isteraju zbeg napolje. Niko nije izašao. Žene nisu želele da budu osramoćene pred decom, ni da im deca budu tursko roblje. U ime časti odabrale su smrt od trovanja dimom. Na steni se i danas izdaleka vide crni tragovi te lomače.
– Pećina je zbog toga i dobila ime Kađenica. Nikada nije tačno utvrđeno koliko ljudi je nastradalo. Danas se procenjuje da se u veliku dvoranu moglo smestiti od 500 do 600 ljudi. Analiza kostiju utvrdila je da se među nastradalima nalazio veliki broj dece starosti od jedne do dve godine života, dece starijih uzrasta i osoba starijih od 70 godina. Kosti ugušenih opojane su još u 19. veku, ali se to s vremenom zaboravilo, mada je tu tradiciju 1875. godine zabeležio Jovan Mišković u svom opisu Rudničkog okruga – zabeležili su Delfina Rajić i Miloš Timotijević.
Nastavak teksta pročitajte OVDE.