Škola sada nosi naziv „Sveti vladika Nikolaj“. Novi naziv škole otkrili su gradonačelnik Grada Požarevca Bane Spasović, direktor ove osnovne škole Tomica Stojanović i otac Simeon.
“ Uveren sam, da apsolutno zasluženo, jedna škola sa ovako dugom istorijom i tradicijom posebnih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom, naročito manastirom Rukumija za koji se vezuje najraniji počeci obrazovanja u ovom kraju, dobija svoje novo ime.
Ako uzmemo u obzir da i danas, više od 170 godina kasnije od prvih školskih časova pod svodovima manastira Rukumija, današnja moderna škola ima veliku podršku, izvor duhovnosti i čuvara tradicije u njemu, prirodno je da toj školi damo ime čoveka u kome je sadržano sve ono što odlikuje prosvetitelja koji korača stopama Svetog Save“, zaključio je Spasović.
Ovom prilikom obratio se i direktor OŠ „Sveti vladika Nikolaj“ Tomica Milosavljević:
„To nije samo promena imena, već smo tim imenom pokušali da objedinimo i vojvodu Milenka i Božidara Dimitrijevića Kozicu, to su sada dva izdvojena odeljenja u Kličevcu i Drmnu, i svim ostalim naseljima.
Ovim novim imenom ulazimo u misiju obrazovanja, da naučimo decu, ali i okolinu, da se ujedinimo svi, da imamo heroje i u Prvom i u Drugom srpskom ustanku i Prvom i u Drugom svetskom ratu.“
U prethodnoj godini, grad Požarevac je odobrio sredstva za investicije usmerene na sanacije toaleta u Bradarcu i Kličevcu u visini od 1.158.600 dinara, zamena stolarije u Drmnu – 1.007.000 dinara, kao i zamenu stolarije u Bubušincu – 523.320 dinara. Ovi projekti, kao i rekonstrukcija krovnog pokrivača u Bradarcu u iznosu od 5.404.993 dinara, planirana za ovu godinu, jeste doprinos uslovima i infrastrukturi koji će pomoći da deca lakše uče.
Škola u Bradarcu specifična je po svojoj organizaciji jer obuhvata, pored centralne škole u Bradarcu, još jedanaest izdvojenih odeljenja koja se protežu od Rečice sve do Beranja. Ukupno dvanaest seoskih škola čini OŠ „Sveti Vladika Nikolaj“.
Škola je gradonačelniku poklonila komplet knjiga vladike Nikolaja.
U 13 časova u Domu kulture u Bradarcu održana je Svečana akademija povodom školske slave Svetog Save.
O vladici Nikolaju
Nikola Velimirović rodio se 5. januara 1881. godine u selu Leliću kod Valjeva. Osnovnu školu učio je u susedstvu, u manastiru Ćelije. Šestorazrednu gimnaziju je završio u Valjevu, a Bogosloviju u Beogradu 1902. Kratko vreme bio je učitelj u Dračiću i Leskovicama kod Valjeva. Od 1904. do 1909. na studijama je u Švajcarskoj i Engleskoj. Teologiju je doktorirao na starokatoličkom Teološkom fakultetu u Bernu (1908), a filozofiju u Ženevi (1909). Posle duge i teške bolesti, 1909. u manastiru Rakovica prima monaški čin i ime Nikolaj. Svoje obrazovanje zaokružuje na Duhovnoj akademiji u Petrogradu. Po završetku školovanja započinje seriju čuvenih beseda i predavanja širom tadašnje Srbije. Putuje po našem Primorju, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji i Rusiji. Kao profesor beogradske Bogoslovije predavao je filozofiju, psihologiju, logiku, istoriju i strane jezike. Već u Bogosloviji ušao je u javni život pridružujući se opoziciji protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Njegove knjige i govornički dar doneli su mu veliku popularnost, naročito u vreme balkanskih ratova. U toku prvog svetskog rata (1915-1919) Nikolaj je na diplomatskim i patriotskim zadacima u Engleskoj i Americi gde uspešno objašnjava i brani interese i prava Srbije i srpskog naroda. Zalagao se za stvaranje Jugoslavije i sanjao o savezu balkanskih pravoslavnih naroda pod zaštitom Rusije.
Godine 1919. Nikolaj je izabran za vladiku žičkog, a zatim ohridskog (1920-1934). Kada je ukinuta Ohridska eparhija postavljen je za episkopa ohridsko- bitoljskog sa sedištem u Bitolju (1930-1934), a odatle je vraćen u Žiču kao episkop žički sa sedištem u Kraljevu (1935-1941). Zbog njegovog ugleda i uticaja, Nemci su ga, odmah po okupaciji Srbije, uhapsili i zatvorili u manastir Ljubostinju, zatim Vojlovicu i najzad, sproveli u logor Dahau. Kada se rat završio, Nikolaj je otišao u Ameriku gde je i odakle je do poslednjeg daha delovao kao teolog, rodoljub i prosvetitelj. Umro je 18. marta 1956. godine i sahranjen u porti crkve Svetog Save u Libertvilu. Posmrtni ostaci preneti su mu u rodni Lelić 12. maja 1991.
Od Svetog Save do danas nijedan Srbin nije ostavio za sobom tako blistavo delo kao Vladika Nikolaj. Bio je pre svega jevanđeoski čovek, pravi Hristonosac, ali i veliki duhovnik, pesnik, književnik, istoričar, filozof, besednik…
Njegova sabrana dela sačinjavaju tomovi knjiga sa oko 12 000 stranica. Najvažnija dela Nikolajeva su: O vaskrsenju Hristovom (1910), O Boki Kotorskoj (1910), Religija Njegoševa (1911), Besede pod Gorom (1912), Besede iznad greha i smrti (1914), Reči o svečoveku (1920), Molitva na Jezeru (1922), Nove besede pod Gorom (1922), Misli o dobru i zlu (1923), Omilije (1925), Ohridski prolog (1928), Rat i Biblija (1931), Vera obrazovanih ljudi (1931), Simboli i signali (1932), Carev zavet (1933), Duhovna lira (1934), Emanuil (1937), Nomologija (1940), Zemlja nedođija (1950), Život sv. Save (1951), Žetve Gospodnje (1952), Kasijana (1952), Pesme molitvene (1952), Divan (1953), Jedini Čovekoljubac (1958), Prvi Božji zakon (1959), Rajska piramida (1959).
