Bio je četvrtak, 5. oktobar 2000. godine. Dan koji je za mnoge Požarevljane značio više od običnog protesta – bio je dan nade, promena i velikih očekivanja.
Dani pre toga, počevši od 25. septembra protiču u šetnjama, okupljanjima ispred Caffe Caffe-a (plato ispred današnjeg Yettel-a), uz zvižduke pištaljki i parole koje su odzvanjale centrom grada. Tog dana, više hiljada ljudi iz Požarevca i okoline izašlo je iz svojih kuća, verujući da svedoče istorijskom trenutku.
Grad je gotovo stao. Rad su obustavile škole, Bolnica, Dom zdravlja i Medicina rada, kao i Projektni biro, Advokatska komora, Beobanka, Komunalno preduzeće, Preduzeće za puteve, Centar za živinarstvo, brojni ugostiteljski objekti i čak pekarе, čime je prekinuta proizvodnja hleba.
U štrajku su bili i Površinski kopovi i Termoelektrana Kostolac, gde je protestovalo oko 4.500 radnika. Termoelektrane su radile samo u okviru zakonskog minimuma procesa proizvodnje, dok su prilazi ugljenokopima i gradu Kostolcu bili blokirani. Presečena je bila i Đerdapska magistrala kod sela Bratinac, kao i putevi na ulazu i izlazu iz Velikog Gradišta.
Procene govore da se tog dana na ulicama Požarevca okupilo oko 10.000 ljudi. Kolona se kretala gradom, od centra do Bambija, gde je radnicima bilo čak zabranjeno da kroz prozor pozdrave okupljene sugrađane. Protestanti su zatim prošli pored Saobraćajne policije, u talasima zvižduka i aplauza.
Nakon 16 časova muzika sa Radio Madone i brojnih zvučnika ispred Sajberneta, Cafe Pasaža i Pekare Non Stop je utihnula, lokali koji su inače bili u vlasništvu Marka Miloševića su hitno zatvoreni.
Kasnije tokom večeri, ti isti lokali i prostorije radija, smeštene u okviru diskoteke Madona, bili su potpuno razbijeni. Stradao je i Bambi park. Ispostavilo se da je za sve lokale kao i radio to bio poslednji dan postojanja.
Bio je to dan koji je u Požarevcu ostavio dubok trag – dan velikih nada i prevelikih očekivanja, dan kada je ceo grad disao kao jedno, verujući da je promena stigla i da će sve od tog trenutka biti drugačije.
