Srca im i dalje tuku. Uriniraju. Njihova tela se ne raspadaju i topla su na dodir; stomak im krči, rane zaceljuju, a creva i dalje mogu da vare hranu. Imaju srčane udare, mogu da dobiju groznicu. Mogu da se crvene i znoje, mogu čak i da dobiju decu. Uprkos tome, prema većini zakonskih definicija i saglasnosti velike većine lekara, ovi pacijenti su apsolutno i neosporno preminuli.
Zarija Gorvet priredila je za BBC Future zanimljivu istoriju utvrđivanja smrti, pa tako i medicinskih i zakonskih situacija u vezi sa telima čiji je mozak mrtav, ali ostali organi još funkcionišu.
Lekarski troškovi njihovog održavanja u životu su ogromni, ali uz malo sreće, danas je moguće da u tom stanju opstanu mesecima, u retkim slučajevima čak i decenijama, iako su tehnički mrtvi. Kako je to moguće, zašto se to događa i kako uopšte lekari znaju da su zaista mrtvi?
Prepoznavanje smrti nikada nije bilo jednostavno. U Francuskoj je u 19. veku bilo 30 teorija o tome kako utvrditi da li je neko preminuo, što je uključivalo štipanje bradavica ili lepljenje pijavica na telo….
CELU VEST PROČITAJTE OVDE.