Kad je reč o slatkišima, komunsti su došli na gotovo: Franja Vaja, Mađar iz Vršca, predao im je 1945. godine svoju fabriku čokolade “Roda” i, zajedno s njom, recept za krem bananice koje su 1938. tu prvi put napravljene.
Nove vlasti fabrici su dali ime “Nada Štark”, po bombondžijskoj radnici iz Osijek koju su ustaše ubile u logoru 1945. godine. Sredinom šezdesetih godina ova je fabrika, zbog proizvodnje keksa, spojena sa pekarom “Soko”, pa tako stvoreni kombinat dobija rogobatni naziv “Soko Nada Štark”, da bi se u kapitalizmu oslobodio suvišnih značenja i postao “Štark”.
Slično je bilo i sa predratnim “Unionom” u Zagrebu, koji je posle rata prekršten u “Josip Kraš”, a sada elegantno “Kraš”. Njemu dugujemo “bajadere”, bombone “kiki” i “bronhi”, keks “petit beurre”, zatim “napolitanke” i čokoladice “životinjsko carstvo” sa sličicama koje su se u album lepile pravim lepkom.
Imena su se menjala, ali su recepti ostajali isti: subotički “Pionira”, nikao na temeljima nacionalizovane radionice Josipa Raufa, proizvodio je “negro” bombone od tridesetih godina prošlog veka.
Konditorska industrija u socijalizmu osvajala je vremenom i nove tehnologije, pa su Jugosloveni mogli da kupuju i “tuti fruti”, čokoladu sa svim i svačim – od lešnika, preko borovnica, badema i kikirikija do suvog grožđa, ali i čokoladu sa ekspandiranim pirinčem. Ova će se, bez obzira na suprotstavljenost ekavice i ijekavice, svuda u SFRJ zvati “čokolada s rižom”, i taj će naziv, preživevši sve ratove, ostati u Srbiji do dana današnjeg.
Prve strane čokolade pojavile su se na domaćem tržištu sedamdesetih godina: “toblerone” i “nestle” u obliku kvadrata, s lešnikom i s voćem, u zavarenoj alufoliji…
Teško je danas nabrojiti sve čokolade koje smo jeli, kao i bombone. Osim napred pomenutih, posebno mesto u kolektivnom sećanju zauzimaju i “Pionirove” karamele od lešnika, zatim zeleni žele mentol “šumi”, pa “pepermint” iz “Plive” i “pez”, u originalnom pakovanju sa oprugom i glavama strip junaka, koja su ubrzo postala predmet opsesivnog kolekcionarstva…
Ništa manje raznovrsnosti nije bilo ni kad su u pitanju žvake. Danas to, uz sve konvencije i zaštitnka prava dece, ne bi bilo moguće, ali onda je važilo za odličan marketinški potez: “Pliva” je lansirala žvake u obliku cigreta.
Prodavale su se i na komad, ali im je izvorno pakovanje bilo u kutiji, u kojoj se – kao nagrada za male kupce – nalazila i karta za igranje. Marljivim žvakanjem, mogao je da se skupi ceo špil od 52 karte, plus džoker i plus jedna prazna… Ukus im je bio nikakav.
“Bazooka” i “double bubble” s druge strane bile su pune šećera, ali je taj ukus trajao tek nekoliko minuta, a onda su se u ustima pretvarale u bezukusnu masu koja je brzo gubila elastičnost.
Ne potcenjujući značaj uspomena svakog Juguslovena ponaosob, smatramo vrednim pomena još samo “softy”, apsolutno najpogodnije za pravljenje velikih balona, i “koloys”, prve žvake kod nas u obliku tankih izduženih pločica, nalik na “bruklin”, koje smo donosili iz Trsta.
O sladoledima u SFRJ jugonostalgičari pišu cele knjige. Ovom prilikom, pomenućemo samo legendarni sladoled u plastičnoj loptici. Ukusa mu se više niko i ne seća – pamti se samo kratka kašičica kojom nikad niste mogli da dosegnete dno pakovanja. Ali i dan-danas neke kuke za vuču na automobilima zaštićene su ovim lopticama.
