Sveti Georgije (sveti Đorđe, sveti Đurađ…, kako se sve zove u narodu ovaj svetac) ima u pravoslavnih Srba dve slave – na dan postradanja u vreme rimskog car Dioklecijana 23. aprila po starojulijanskom kalendaru (6. maja po gregorijanskom) i na dan prenosa moštiju iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku 3. (16.) novembra.
Oba praznika se obeležavaju u hramovima Srpske pravoslavne crkve ali i kao krsna slava mnogih porodica Srba. Kažu da je po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.
Nepokretni je praznik. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna.
Kako ove godine pada u sredu, trpeza bi trebalo da je posna ali takve “kanonske trice” ne sprečavaju Srbe da uživaju i u mrsnom.
Sam Đurđic neme posebne običaje, proslavlja isto kao i sve druge krsne slave – pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem.
Neki posebni običaji vezuju se za dane koji slede po Đurđicu . Period od Đurđica do Mratindana, naziva mratinci ili vučji dani jer je Sv. Mrata (slavi se 24. novembra po gregorijanskom kalendaru) zaštitnik vukova. Po starim običajima u vreme mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.
U Zapadnoj Srbiji se početkom mratinaca klao crni petao ili pile, a u Hercegovini crno jare – i to u strogoj tišini da se ne prizovu vukovi u Vučje dane . Iz istih razloga se ne love ni vukovi.
Ova sedmica daje i “vremensku prognozu”. Prema verovanju, ako dani u njoj budu s maglom, zima će biti promenljiva a ako bude vedro, zima će biti oštra i sa dosta mraza.
