Navršeno je tačno 25 godina od čuvene zlatne medalje osvojene na Eurobasketu u Atini.
Reprezentaciji SR Jugoslavije nastupi na velikim takmičenjima bili su zabranjeni od početka rata širom SFRJ, pa sve do 1995, sve do istorijskog EP u Atini.
Taj, drugi jul 1995, bio je nekima radostan, nekima ne baš. Mi smo se, eto, radovali. Imali smo i zašto. Usred onih strašnih dana, naši košarkaši, koji su se vratili na međunarodnu scenu posle međunarodnih sankcija, osvojili su prvenstvo Evrope. Hrvati, koji su osvojili bronzu, priredili su skandal – sišli su sa pobedničkog postolja, ne želeći da slušaju našu tadašnju himnu. I, od tada se na postolje ni posle 25 godina (četvrt veka) nisu vratili.
Danas imamo tu tradiciju dočekivanja sportista na balkonu Skupštine grada, a ona se neguje upravo od 1995. godine kada je selekcija Jugoslavije po prvi put nakon sankcija dobila šansu da učestvuje na jednom šampionatu.
“Pa dvadesetak hiljada ljudi je bilo na aerodromu, kad smo sleteli morali smo da ‘bežimo’ preko piste i izađemo sa druge strane, nije moglo drugačije. Bilo je kao Bitlsi kad su bežali od publike”, rekao je Miroslav “Mića” Berić jednom prilikom.
Na današnji dan pre 23 godine:
– Aleksandar Đorđević postao je “Sale Nacionale”;
– Skandiranje “Sad si uz’o trofej, Paspalje” postao je evergrin i više puta je “obrađivan” taj navijački hit (u zavisnosti od imena sportiste);
– Predrag Saša Danilović je kucao preko Arvidasa Sabonisa;
– Marčuljonis je odigrao utakmicu života, ali ga je nadmašio “Sale Nacionale”;
– Litvanci su hteli da prekinu utakmicu, da odu sa terena. Đorđević i Divac su ih vratili na teren, u igru;
– Hrvati su uzeli bronzane medalje, a onda su pobegli sa podijuma. Naši su im ostavili cveće na postolju.
Zbog embarga, naši najbolji košarkaši na TV-u su gledali kako Hrvati, na čelu sa Draženom Petrovićem, igraju sa Drim timom finale Olimpijskih igara 1992, pa kako Nemci predvođeni Svetislavom Pešićem 1993. postaju šampioni Evrope i kako Ameri i 1994. osvajaju u Kanadi Svetsko prvenstvo.
A, onda se dogodila Atina.
“Jedan od najtežih trenutaka u mojoj karijeri bio je onaj kada sam momcima morao da saopštim da nećemo učestvovati na Olimpijadi 1992”, rekao je jednom prilikom Dušan Ivković.
Kako su i sami reprezentativci imali veliku želju da se pokažu na jednom šampionatu, da ispolje sav bes, isprave svu nepravdu, obraduju sebe i svoj narod, to se ubrzo i videlo.
Prvi meč na šampionatu je bio izuzetno dramatičan. Nikada nije lako igrati protiv domaćina, nebitno koji sport je u pitanju, a pogotovo košarka koja u Grčkoj nekada znači više od života.
Taj meč je otišao u produžetak, Bodiroga je ubacio 22 poena i Jugoslavija je sa 84:80 upisala prvu pobedu. Pobeda je bila toliko velika da je “plavima” dala krila za nove maestralne performanse i redom su padale Litvanija, Italija, Izrael, Nemačka i Švedska i Jugoslavija grupnu fazu završava bez poraza!
U četvrtfinalu su naši reprezentativci “pregazili” Francusku sa 104:86, da bi stigao na red i drugi meč sa Grčkom i tada su se takođe neki pribojavali domaćina, sudijskog kriterijuma i “kletve” da jedan tim ne pobeđuješ dva puta na istom šampionatu.
Ipak, želja za pobedom je bila mnogo veća i rezultatom 60:52, Jugoslavija odlazi u finale gde ih čeka Litvanija koja je u polufinalu eliminisala Hrvatsku.
Kada je red na finale došao, OAKA Arena je bila krcata i svi su navijali za Litvaniju, jer je Jugoslavija eliminisala Grčku. Bilo je mnogo varnica, jer je poznato da su dueli sa Litvancima uvek bili napeti, a kada na sve to dodamo i atmosferu…
Ovo je utakmica u kojoj je Aleksandar Đorđević postao “Sale Nacionale”, ubacio je čak 41 poen uz 9 pogođenih trojki od 12 koliko je ukupno uputio ka košu Litvanaca i bio heroj ove velike pobede.
“Takvu utakmicu treba da igraš onako kako si celog života sanjao da želiš da igraš. Čitaš situaciju na terenu. Išlo je sve kako treba, slušala me je ruka na tom meču, ali ni sam nisam mogao da verujem da sam postigao toliko poena. Bilo je tu igrača koji su isto odigrali sjajno i koji su nas vodili do pobede, kao npr. Saša Danilović koji je postigao 23 poena”, rekao je Đorđević jednom prilikom.
Pamti se i ono “brutalno” zakucavanje Predraga Saše Danilovića, kada je “na poster” stavio Arvidasa Sabonisa i onaj hladnokrvni pogled o kome se dugo, dugo pričalo.
Danilović je meč završio sa 23 poena, a ipak se o tom zakucavanju najviše pričalo, eto koliko je to bio značajan momenat.
“Ja nisam želeo da zakucam preko njega, jer sam išao na polaganje, ali on je kasno obratio pažnju na mene. U trenutku kada sam skočio, moje koleno je došlo na njegov lakat i on me je tako dodatno podigao, tako da je ispala idealna situacija za zakucavanje. Posle toga se povela priča oko onog mog pogleda da li sam ga uputio njemu ili ne, ali moram da kažem da sam ja u tom trenutku gledao u sudiju jer sam mislio da će da svira i faul za dodatno slobodno bacanje. Nije mi palo na pamet da iskažem bilo kakvo nepoštovanje prema jednom takvom asu kao što je Sabonis iz jednostavnog razloga što je on sve nas onako kolektvino mogao već u sledećem napadu sve sa loptom da zakuca u koš”
Litvanci su imali jako dobar tim, pored pomenutog Arvidasa Sabonisa, igrali su još Marčiulionis, Štombergas, Kurtinaitis, Karnišovas, Einikis… Ljudi koji čine sam krem svetske košarke.
Bilo je mnogo varnica, mnogo drame, prljavih poteza, svega i svačega, ali je selekcija Jugoslavije rezultatom 96:90 uspela da pobedi Litvance i da se popne na tron.
Prilikom dodele medalja je zabeležen kukavički potez reprezentacije Hrvatske, oni su pobegli sa postolja čim su dobili bronzanu medalju (pobedili su domaćina Grčku u borbi za 3. mesto).
Kasnije je bilo priče da je su od državnog vrha dobili direktivu da to urade kako ne bi slušali himnu “Hej Sloveni”, taj potez je nazvan najvećim skandalom, a Hrvatska od tada nije osvojila niti jednu medalju.
Malo je falilo da i Litvanija propusti ceremoniju, malo je falilo da utakmicu uopšte ne završe pošto su bili nezadovoljni sudijskim kriterijumom, ali su reprezentativci sa njima razgovarali i postoje anegdote da ih je Saša Đorđević ubedio da jednim takvim potezom ne unište spektakularan meč za pamćenje.
Bilo je šta je bilo, Litvanci su završili meč, ostali na postolju za razliku od Hrvata i Žarko Paspalj je podigao trofej namenjen šampionu Evrope.
“Neću da budem preskroman – bili smo fantastična generacija. Ta generacija je pod sankcijama doživela najteži udarac, jer nam je oduzeto mnogo medalja, a 1995. smo prvi put shvatili koliko je ljudima nedostajao uspeh kao taj što se desio u Atini. Imali smo nezaboravan doček, a balkon Skupštine postao je posle toga tradicionalni kult poštovanja svih sportskih uspeha”, prisetio se Paspalj.
https://youtu.be/GOkXuOY6CIo
Ta selekcija se u domovinu vratila sa epitetom heroja. Kao što je na početku teksta spomenuto, potpuno spontano su dočekani ispred balkona Skupštine grada kao heroji nacije.
Bilo je mnogo pesama, slavlja, radosti, suza radosnica. Bilo je svega. Zaslužili su to ti momci, a sada već ljudi. Zaslužio je to narod, zaslužila je to košarka.
Mi ćemo se prisećati Atine i evropskog zlata svake godine, ali taj osećaj ne može da se prepriča. To mora da se doživi.
