Iako se običaji razlikuju od kraja do kraja, seča badnjaka rano ujutru, spremanje i lomljenje česnice i paljenje badnjaka u večernjim satima, karakteristični su za Badnji dan u većem delu Srbije.
Poneki paganski običaji su se vremenom hristijanizovali, kaže sveštenik Slaviša Smiljić, ali suština je, kaže, zadržana, a ona je u dočekivanju Božića – praznika rođenja samoga Spasitelja sveta.
Zajedničko za sve krajeve je seča badnjaka koja je obično ujutru i koji se donosi u hramove i domove, a njime se vatra loži na Božić ujutru. Vatra badnjaka simboliše toplinu vere i hrišćanske porodice – kaže sveštenik.
Za badnjak se bira najčešće hrastovo drvo, koje je u srpskom narodu sveto drvo, ali to je zaostavština iz predhrišćanskog doba, kaže Smiljić, jer je hrast kod Slovena imao dublji i božanski smisao.
Ide se rano ujutru, a običaj je, koji se razlikuje od kraja do kraja, da se treba prekrstiti, da se poseče iz trećeg puta, a da se prvi iver nosi u kuću i da se njime loži. Domaćina kod kuće čekaju deca i domaćica koji ga darivaju i blagosiljaju – priča sveštenik.
Badnji dan je poslednji dan posta, pa takva treba da bude i trpeza, a karakteristično je spremanje česnice koja se sprema samo za taj dan.
Negde se lomi za Badnje veče, a negde za Božić. Postoji narodno verovanje da onaj ko pronađe novčić, da će ga sreća pratiti cele godine, ali to nema veze sa hrišćanstvom. Pretpraznična večera bi trebalo da bude samo za članove domaćinstva, intimna i privatna – objašnjava sveštenik.
