POČETNA SPORT Bilo jednom u Americi: Na današnji dan 2002. (p)ostali smo prvaci sveta...

Bilo jednom u Americi: Na današnji dan 2002. (p)ostali smo prvaci sveta u Košarci u Indijanapolisu!

Za mnoge je osvajanje Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine najveći reprezentativni uspeh u istoriji domaće košarke

08/09/2018

Jugoslavija je 8. septembra 2002. godine osvojila zlato na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu.

Za mnoge je osvajanje Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine najveći reprezentativni uspeh u istoriji domaće košarke. Veličanstvene pobede protiv Amerike, na njihovom terenu, kao i protiv Argentine, nakon produžetka u finalu, su urezane u glavi i ispodprosečnim zaljubljenicima u košarku, koji su bili dovoljno stari da pamte dešavanja iz tog perioda. Jugoslavija na tom Šampionatu nije samo osvojila titulu, nego je odbranila, jer je četiri godine ranije u Atini takođe podigla pehar namenjen najboljoj selekciji sveta. U Indijanapolisu je potvrđena apsolutna dominacija jugoslovenske košarke, koja je uz male prekide trajala skoro 30 godina na svetskim takmičenjima, u svim selekcijama.

“Jedna planeta – jedna titula” je bio slogan koji su Amerikanci smislili prilikom promocije Prvenstva u Indijanapolisu. Čuvene dvorane “Konseko fildhaus” i “RCA dom” su bile borilište izuzetno kvalitetnog turnira, na koji je sitglo 16 reprezentacija sa visokim ambicijama. Četiri grupe po četiri tima, nakon toga po tri prvoplasirane u novi krug, gde su se formirale dve grupe sa po šest ekipa, od kojih su četiri prvoplasirane išle u četvrtfinale. Od 29. avgusta do 8. septembra je bilo potrebno odigrati 9 utakmica, bez greške ili sa “dobro raspoređenim” porazima u grupnoj fazi.

Jugoslavija – Prvaci sveta u košarci 2002

Daleko od toga da je put do zlata našoj selekciji bio lak i da je sve išlo glatko. Naprotiv, osvajanje ovog odličja pratili su problemi od samog starta. Nakon dužeg vremena završni deo pripremnih utakmica odigran je u Beogradu. Dugo je prestonica čekala da pozdravi “plave”, ali su ih na put ispratili zvižducima, jer je naš tim zabeležio poraze na turniru sa Australijom, Rusijom i Turskom. Neuspesi nisu toliko brinuli koliko je igra tima, punog zvezda. Na poslednjem pripremnom turniru pred početak Mundobasketa zabeležen je iznenađujući poraz od Novog Zelanda u Nemačkoj. Samo 15-ak dana kasnije taj isti Novi Zeland smo gledali drugačijim očima, ali poraz u pripremnoj utakmici je dodatno iskidao živce navijačima i bilo je sve više onih “poznavalaca” ispred zgrade ili na poslu, kafiću… sigurnih da nam sledi neuspeh na velikom takmičenju.

Početak Prvenstva je vratio osmeh na lica navijača, preslišana je nejaka Angola sa više nego ubedljivih 113:63. Tim Svetislava Pešića je povratio samopouzdanje i izbacio svu negativnu energiju na nedoraslom protivniku. Čak osam igrača u prvom meču je imalo dvocifren košgeterski učinak.

Baš kada su počela poređenja sa osvajanjem zlata u Turskoj predhodne godine i na Svetskom prvenstvu u Atini četiri leta ranije, maštanje o već viđenom finalu sa američkim “drim timom” raspršila je reprezentacija Španije. U drugom meču na turniru upoznali smo Pau Gasola, igrača koji je tada nagovestio da će obeležiti početak novog milenijuma u reprezentativnoj košarci. “Furija” je u stilu svog nadimka otvorila meč, Jugoslavija je 30 minuta stizala prednost i u poslednjim trenucima imala priliku za produžetak, ali je Dejan Bodiroga promašio iz pozicije na koju kladioničari ne bi stavili više od 1.05 kvotu za njegov pogodak. Španija pobeđuje, a u reprezentaciju se vraća nemir iz pripremnog perioda.

Brinuli smo i u prvih 20 minuta protiv Kanade, jer je igra bila neubedljiva. U drugom poluvremenu je isplivao kvalitet “plavih” i relativno lako stižemo do druge pobede 87:71 i plasmana na drugo mesto, iza Španije, pred drugu fazu takmičenja. Ukrštali smo se sa grupom B, pa su nam protivnci bili Portoriko, Brazil i Turska.

Danijel Santjago je igrač koga su sigurno sanjali igrači Jugoslavije nakon prvog meča protiv Portorika. Na prvi pogled nezgrapni centar, koji je dobrim delom karijere više privlačio izgledom nego igrom, nam je zagorčao to veče (ili jutro, termini utakmica su bili kasno noću po našem vremenu). Portoriko je jedna od onih reprezentacija koja je neretko uzimala skalp Jugoslaviji na velikim takmičenjima, tako je bilo i u Indijanapolisu. Nervoza i u timu i u stručnom štabu, a pogotovo među navijačima, bila je sve veća. Plasman u četvrtfinale je doveden u pitanje.

Peta utakmica na Prvenstvu protiv Brazila, kao da prethodne četiri nisu odigrane. Na teren izlazi neka nova Jugoslavija, u kojoj sve ide po planu. Prepoznatljiva igra koja je krasila “plave” u Turskoj 2001. viđena je i te večeri, “karioke” su poražene 90:79.

Ni najglasniji “poznavaoci” iz trećeg pasusa nisu više bili sigurni u kom smeru ide Pešićev tim. Da li se vratio u formu ili bljesnuo na trenutak. Usledila je repriza finala sa Evropskog šampionata 2001. godine, protivnik je bila selekcija Turske. Taj meč je direktno odlučivao o prolazu u četvrtfinale. Turci su pomalo pretili revanšom, ali su brže nego što je iko očekivao spušteni na zemlju. Jugoslavija pobeđuje 110:78 u više od 30 minuta revijalne igre. Klasična demonstracija sile protiv izblajhanih turskih reprezentativaca. Jednobrazne frizure Turaka nisu im donele jedinstvo na terenu.

Da li slaviti ili ne? U četvrtfinale smo prošli, ali nas tamo čeka domaćin, selekcija Sjedinjenih Američkih Država. Dva naša i jedan njihov poraz dovela su do toga da se viđeno finale igra mnogo ranije. Jedan gigant će ostati bez medalje, uglavnom su predviđanja išla u smeru da ćemo to biti mi. Ono čemu smo se potajno nadali glasno je na konferenciji za štampu izgovorio Svetislav Kari Pešić. Rekao je da će Jugoslavija pobediti Amerikance, a posle toga je još nešto ljutito govorio nezadovoljan tretmanom medija i kritikama na račun tima. To je malo ko čuo, svima je u glavi odzvanjalo: “Sutra ćemo pobediti Amerikance.”

Izraz lica selektora SAD Džordža Karla sve govori

Pešić je ponovo bio u pravu. U sigurno najpresnimavanijoj košarkaškoj utakmici u bogatoj istoriji domaće piraterije, Jugoslavija je savladala “drim tim” 81:78. Bodirogine finte, Divčev autoritet, Gurovićeve trojke, Jarićeva slobdna bacanja, suze Džordža Karla na kraju meča… Sve to je viđeno i prepričano mnogo puta do sada, “plavi” su stigli nadomak cilja. Uzet je najveći skalp u prebogatoj kolekciji, savladana Amerika na njenom terenu, u gradu koji se kotira kao “najkošarkaškiji” u SAD.

Pre polufinalnog meča ponovo Kari Pešić u prvom planu. “Slučaj banana”, u kome Vladimir Radmanović izvlači deblji kraj i biva odstranjen iz tima, ispunjava stranice domaće štampe. Strah od narušene atmosfere ispostavio se neopravdan, incident je motivisao i ujedinio igrače u zajedničkom cilju. U polufinalu nam je protivnik Novi Zeland. Kada je njihov trener pred početak Prvenstva nagovestio da razmišljaju o polufinalu, jer su za plasman na Svetsko prvenstvo izbacili Australiju koja je bila polufinalista Olimpijskih igara, košarkaška javnost se uglavnom podsmevala. Mi nismo imali pravo da se podsmevamo jer su nas preslišali u pripremnom meču. Da li preplašeni čuvenom “hakom” pre početka utakmice, prvo poluvreme je Jugoslavija odigrala u velikom grču i delovalo je neverovatno da se pobeda nad Amerikom neće materijalizovati zlatnom medaljom. U drugom delu je ipak sve došlo na svoje mesto, Jugoslavija pobeđuje 89:78 i ideu finale.

U meču za zlato dve selekcije koje su savladale “drim tim”. Branilac titule – četvorostruki šampion Jugoslavija. Izazivač – najatraktivnija ekipa na svetu, Argentina. Veliki hendikep je zadesio “gaučose”, povreda skočnog zgloba Emanuela Đinobilija, Maradone njihove košarke (Manu je stisnuo zube i odigrao par minuta, ali bez očekivanog učinka). Ipak, na terenu je delovalo kao da im Manu nije ni potreban. Sigurna igra Argentine je potrajala čitavih 38 minuta, naši su igrali u grču i delovalo je da nemaju rešenja za Južnoamerikance. Na 2′ 31” do kraja utakmice Hugo Skonokini pogađa oba slobodna bacanja i Argentina je povela 74:66.

Osam poena razlike delovalo je nemoguće stići za tako kratak period, ali se jedan igrač sa tim nije slagao. Dejan Bodiroga u naredna dva minuta postiže i brojkama i slovima 9 (devet) vezanih poena. Jedna greška bi u tim trenucima bila kobna, jer više ne bi bilo vremena da se ispravi, ali Bodiroga je igrao bez greške. Serija 9:1 i izjednačenje. Mogao je Vlade Divac sa linije slobodnih bacanja u regularnom delu da skrati muke “plavih”, ali je utakmica otišla u produžetak. Argentinci su bili zbunjeni šta ih je to snašlo na kraju meča, “snajper” je namestio i Peđa Stojaković, pa je Jugoslavija rutinski odigrala dodatnih pet minuta i stigla do zlatne medalje i titule prvaka sveta. Bila je to peta šampionska titula. Zaigrano je kolo na centru “Konseko fildhausa”, na ulicama Indijanapolisa i u svim gradovima Jugoslavije karnevalska atmsofera, automobili, zastave… Neopisiva sreća i nacionalni ponos kakav samo uspesi na takvim sportskim manifestacijama mogu da donesu.

https://www.youtube.com/watch?v=GiKwZXGyeyY

“DRIM TIM” 5

Reprezentacija SAD koja je učestvovala na SP u Indijanapolisu ostaće upamćena po prvim porazima od kad na velikim takmičenjima učestvuju NBA profesionalci.

Do Olimpijskih igara 1992. godine u Barseloni SAD je na velika takmičenja slala selekciju sastavljenu od najboljih univerzitetskih igrača, što je uglavnom bilo dovoljno za osvajanje medalja na Šampionatima. Kako su ih kvalitetom sustizali iz ostatka sveta (prednjačila je bivša SFRJ i SSSR) odlučili su da od 1992. godine na velika takmičenja šalju tim sastavljen od NBA igrača. Na Igrama 1992. pojavio se “tim snova” sastavljen od velikana košarke, po mnogima najjači košarkaški tim svih vremena koji je igrao neko takmičenje. “Dream team” (tim snova) je bio opšteprihvaćeno ime za selekciju SAD od tog takmičenja. U Indijanapolisu se takmičio “Tim snova 5”, koji je nosio breme 58 vezanih pobeda svojih prethodnika. Istorijski poraz Amerike, odnosno istorijska pobeda Argentina, prekinula je taj niz i prekinula mit o nepobedivosti NBA igrača. Jugoslavija je odmah nakon toga nanela prvi poraz američkim profesionalcima u eliminacionoj fazi takmičenja, ostavivši ih bez medalje na domaćem terenu i poslavši ih u kvalifikacije za Olimpijske igre 2004.godine, nezamislivu situaciju par dana ranije. Na kraju ih je dokrajčila i Španija u borbi za peto mesto, pa se tih dana u američkoj javnosti izbegavalo ime “drim tim”, a jedan od najvećih mitova u košarci je srušen.

Dejvid Štern je smirivao uznemirenu košarkašku javnost izjavama da je NBA nastavila da pobeđuje, jer igrači u pobedničkim timovima uglavnom brane boje NBA ligaša, ali to nije moglo da uteši ljubitelje košarke u Americi.

Urezane reči Slobodana Šarenca: “Šamar drim timu“ i “ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje“.