Glasine da će se Bili Dramond (63) i Džimi Koti (60) vratiti na scenu posle 25 godina pauze izgleda da su istinite. Nikada nam nije bilo potrebnije da se pojavi neko poput njih i uzdrma ustajalu muzičku industriju, piše Piter Robinson na svom blogu na sajtu “Gardijana”.
Bil Dramond lično pokvario je svima zadovoljstvo, izjavivši:
“Džimi i ja smo zadržali bliske odnose ali nemamo planove da obnovimo KLF niti na bilo koji drugi način da eksploatišemo do sada objavljeni materijal”.
Ovaj citat, ispostaviće se, imao je semantičku začkoljicu. Za manje od 24 sata na društvenim medijima pojavila se fotografija koja potvrđuje da “Justified Ancients of Mu Mu” (a ne KLF) radi na novom materijalu (umesto na “eksploatisanju već objavljene muzike”) i da će on biti dostupan javnosti 23. avgusta.
Zvanična potvrda ubrzo je stigla sa Kotijevog naloga na Tviteru.
Oni koji su već umorni od raznoraznih muzičkih oživljavanja možda će se zapitati zašto svetu treba još jedan povratak benda iz devedesetih, ali stvar nije samo u tome da je bend KLF bio jedinstven već da, tokom 25 godina od njegovog nestanka, niko drugi se nije ni približio izvanrednoj karijeri ovog dua.
Za samo pet godina oni su bili pioniri semplovanja na dva albuma (koja su objavili pod imenom “Justified Ancients of Mu Mu”), izdali dva ključna albuma rejva i ambijentalnog hausa (kao “KLF”), lansirali spinoff ženski bend “Disco 2000”, napravili međunarodni hit kao “Timelords”, napisali knjigu, imali razne singlove, dva kompilacijska albuma, snimili film (komponovali muziku za isti) i napravili neobjavljen treš metal album. Našli su i vremena da se oblače kao džinovski sladoledi i da nose ogrtače i rogove. Bili su jedinstveni čak i u vremenu kada je ekscentričnost bila više na ceni nego danas.
Sami su bili svoji menadžeri i vlasnici sopstvene izdavačke kuće. To je značilo da su mogli da uživaju u kapricima koje im inače ne bi bili dozvoljeni. Na primer, kada je njihova trilogija “Stadium House” sa numerama “What Time Is Love?”, “Last Train to Trancentral” i “3am Eternal” postala svetski hit 1991, umesto da odrade uštogljenu konferenciju za medije, oni su pozvali svetske novinare na jedno škostko ostrvo, konfiskovali im pasoše i obukli ih u žute ogrtače. Vrhunac događaja bila je eksplozija strašila visokog 18 metara.
https://youtu.be/frIUgilfsWA
I kada su se rugali i podsmevali, to je izgledalo spektakulrano. Kada je došlo vreme da prerade “What Time Is Love?” za američko tržište, ponašali su se na granici iživljavanja.
“America: What Time Is Love?” je bila devetominutna ekstravaganca, mešavina stadionskog hausa i tehno metala, sa Glenom Hjuzom (ex Deep Purple) kao gostujućim muzičarem. U prvih 90 sekundi objašnajvali su kako su, 1000 godina pre toga (i 500 godina pre Kolumba), “Justified Ancients of Mu Mu” otkrili Ameriku. (Časopis NME je odlučio da naslov Singl nedelje nije dovoljan pa su pesmu prozvali Singlom milenijuma).
Kada su ih zamolili da daju jednu numeru za kompilacijski album koji je organizovala Kampanja za nuklearno razoružanje, oni su doprineli pesmom “What Time Was Love?”, ekplozijom posle koje je usledilo 99 sekundi postnuklearne tutnjave.
Čak je i samodestrukcija benda bila spekatkl svoje vrste. Na dodeli Brits nagrada 1992. (gde su na binu poslali kurira na motoru da uzme nagradu za najbolju britansku grupu), izveli su treš metal verziju “3am Eternal”, pucali ćorke u publiku iz puške i završili objavom: “Dame i gospodo, KLF je napustio muzički biznis”.
Na žurci posle dodele nagrade izbacili su mrtvu ovcu sa porukom: “Umrla sam zbog vas – prijatno”. Tri meseca kasnije i zvanično su objavili svoj kraj u oglasu na zadnoj strani časopisa NME.
Budući da su bili vlasnici sopstvene muzike, njihovo zbogom je bilo konačnije od većine drugih – čitav katalog sa pesmama je izbrisan i do dan danas komercijalno nedostupan – ali su i dalje bili aktivni.
Već sledeće, 1993, pojavili su se kao K Foundation, sa Horom Crvene armije snimili miks “Que Sera Sera” i “Happy Xmas (War is Over)” i sabotirali Tarnerovu nagradu (za najboljeg mladog britanskog umetnika) dodelom Nagrade K Foundation uz novčanu sumu od 40.000 funti (duplo više od Tarnerove) koju su dali Rejčel Vajtrid za “najgoreg umetnika godine”.
1994. spalili su milion funti na škostskom ostrvu Džura i to snimili kamerom. Tri godine kasnije rebrendirali su se kao 2K za jedan 23-minutni nastup u umetničkom centru Barbikan u Londonu.
Sve ovo nagoveštava da, ukoliko se KLF vrati 2017, možda će izabrati da to uradi na neki malo uzbudljiviji način nego običnom Jutjub kompilacijom. I Koti i Dramond su svih ovih godina bili zauzeti, ali su radili individualno: Džimi Koti je trenutno na turneji sa umetničkom instalacijom Banksy-goes-Airfix, a Bil Dramond se bavio pisanjem knjiga, slikanjem i proizvodnjom sopstvenog brenda slikarskih boja.
Prošla godina završila se Dramondovim esejom na temu zaostavštine panka. Mnogi će se složiti da je pank opomena kako bi neki eksplozivni muzički trenci, ma kako uzbudljivi bili, trebalo da ostanu u prošlosti. Sa druge strane, Bredli Volš je bio najprodavaniji novi britanski umetnik u 2016. a Rag’n’Bone Man je nazivan spasiocem 2017.
Da, u 2017. nam i te kako treba KLF. Ako ne originalni KLF onda barem neka verzija KLF-a.