Na današnji dan pre 80 godina, 8. oktobra 1941. godine, bombardovano je Rabrovo. U tom strašnom činu stradale su 34 osobe i više od 150 bilo je ranjeno.
Budući da je malo živih svedoka ovog nemilog događaja, ovom prilikom predstavljeni su delovi rekonstrukcije na osnovu kazivanja dr Milosava Adamovića, Mihajla Stojadinovića i Miloja Milojevića koja je zabeležio publicista Saša Marković.
Prema kazivanju dr Milosava Adamovića, do kraja septembra avioni se nisu pojavili, pa čak ni prvih dana oktobra. Naleteli su lukavo, tek onda kada je pažnja popustila. Cilj je bio Rabrovo.
Jutro, devet časova. Lep jesenji dan. Nebo vedro. U selu mnogo sveta. Iz okolnih mesta došlo je u Rabrovo skoro hiljadu ljudi. Bio je seoski praznik.
Devet štuka, bombarderi za obrušavanje kruže nad Rabrovom. Pikiraju i prosipaju ubistveni tovar. Mitraljiraju kukuruze. U selu panika. Kuće gore. Ljudi kao mravi istrčavaju u polja. Čitave kolone trče uz brda. Sve traje samo desetak minuta. Crne orlušine prave još jedan krug i lete natrag. Brujanje motora se više ne čuje. Čuje se jasno jauk ranjenika i zapevka.
U selu strašna slika. Crni stubovi dima kuljaju u nebo. Jauk ranjenika se sve jače čuje. Na ulicama pobijeni konji, stoka, pokidana kola. U selu se jedva diše od dima i prašine.
Sliku bombardovanja verno opisuje i Miloje Milojevića: „U Rabrovu nas dočeka tužna slika. Kukaju žene. Na ulicama izginula stoka. Jedna svinja izdiše i koprca nogama. Ljudi žure da spasavaju ranjenike. Pod jednim plotom leži čovek sav iskidan gelerima… Pričalo se da su i posle nedelju dana ljudi nalazili ponekog poginulog u kopama kukuruza… Zavukao se nesrećnik da se tu sakrije od aviona ali su ga pronašli mitraljezi. Nije ostala nijedna kuća neoštećena; ili prozori popucali, ili se porazbijao crep, ili srušio zid… Narod, uprkos strašne tragedije, do kasno u noći skuplja ranjenike i poginule. Video sam da su mnoge porodice uništene. Otac poginuo, žena ostala bez noge, a deca kao preplašeni vrapčići, skupili se oko nje pa i ne kukaju. Bila mi je to najstrašnija slika rata za sve vreme borbe.”
Drugi savremenik, Mihajlo Stojadinović, daje sličnu sliku rabrovske tragedije. Ljudi su se osećali nekako slobodni i niko nije mario za avione. Tako se dogodilo da je tog prepodneva sav svet bezbrižno posmatrao jednu formaciju aviona tipa štuka koji su dolazili iz pravca Beograda. Nisu leteli odmah ka Rabrovu, ali su iznenada promenili pravac i pikirajući su prosuli bombe na narod u Rabrovu. Čuo se strašan zvižduk aviona, a potom eksplozija bombi. Oko desetak minuta čule su se detonacije. Računao sam da su avioni otprilike napravili samo dva kruga iznad sela, prosuli bombe i odleteli. Kada su eksplozije uminule, ustao sam, a preda mnom se ukazala jeziva slika. Ona raskrsnica drumova usred sela crnela se od naroda mrtvog i ranjenog. Čula se zapevka. Nad Rabrovom je dugo kružio oblak dima od požara i prašine srušenih kuća.
Video sam mrtvu stoku. Mnoge poubijane poznanike iz sela. Pred samom kafanom ležalo je jedno dete bez udova. Koliko se sećam, poginuli su dečak Sava Pajkić, njegov brat Svetozar Pajkić, čija je ćerka sutradan presvisla od bola. Poginuo je i otac Voje Bogdanovića, a njegova žena ranjena. Poginuo je još i Baćko Milovanović, krojač. Bilo je mnogo ranjenih. Ostala mi je u sećanju slika nesretnog harmonikaša iz Klenja, koji je nogu izgubio još u Prvom svetskom ratu. Ovoga puta bomba mu je odnela i drugu nogu.
Nemci se nisu zadovoljili samo bombardovanjem, već su narod koji je ležao po polju mitraljirali. Čak kod sela Mala Bresnica postoji i danas jedan spomenik nekom osamnaestogodišnjem mladiću koga su tu stigli nemački kuršumi, a ojađeni roditelji na tom mestu podigli spomenik.
Nalet neprijateljske avijacije odneo je 34 života stanovnika Rabrova. Poginula su četiri deteta: Pajkić Branislav od devet godina, Miodrag Vučković (11), Marko M. Marković (16), i Aleksandar Ž. Mišić (16). Zajedno sa Branislavom poginuo je i njegov otac, Pajkić Svetozar. Poginula su i tri bračna para Dragutin Sandulović i žena mu Ružica, zatim Slavko Ž. Bogdanović i Saveta, pa Svetozar Jović i Simka. Živote su još izgubili Đurađ D. Jovanović, Dragomir M. Stanojević, Blagojević Radiša, Jeremić Zorka, Stevan Milošević, Slobodanka Jeremić, Živko Tošić, Desanka Nastasijević, Ajkuna Perić, Anđelija Stokić, Vlastimir Stepanović, Svetozar Mirković, Ružica Marjanović, Milan Bogdanović, Života Negovanović, Svetozar Kuzmanović, Milan Radovanović, Nikola Stanojlović, Milica Jović, Danilo Jeremić, Stanimir Stamenković, Radojka Milošević, Života Milanović, Slobodanka Kuzmanović, Nikola Miloradović, Radiša Ilić.
Poginuli su mnogi iz susednih sela ‒ Lalko Stojanović iz Male Bresnice, Vojislav Đorđević iz Velike Bresnice, Živorad S. Obradović iz Dušmanića i još mnogi drugi iz Makca, Mišljenovca, Mustapića i drugih mesta. Nije zabeležen tačan broj ranjenih, ali se računa na više od stotinu od kojih mnogi nisu preboleli rane.
Skoro sve kuće bile su oštećene. To je bio crni bilans nemačkog bombardovanja Rabrova osmog oktobra 1941. godine.
