Odlazak najvećeg pesnika među muzičarima

„Spreman sam da umrem. Nadam se da neće biti previše neprijatno. To je to od mene”, izjavio je nedavno u intervju za „Njujorker” Leonard Koen, koji je preminuo juče u Los Anđelesu u 83. godini.

Vest o smrti čuvenog pesnika, kantautor i umetnika objavljena je na njegovoj zvaničnoj fejsbuk stranici uz ocenu da je smatran jednim od najvećih vizionara među umetnicima svoje generacije.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac preminuo mirno u svom domu u Los Anđelesu: „Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom.”

Privatna memorijalna služba biće održana u narednim danima u Los Anđelesu, izvestile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen. Koen je odrastao u Montrealu, ali je poslednje vreme živeo u Kaliforniji. Bez obzira na to, u Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Mobi
Tama sada postaje tamnija. Koen je bio divan čovek, divna duša

Koen je retko viđan u javnosti poslednjih godina, nakon što je okončao „Veliku turneju” na Novom Zelandu krajem 2013. godine. Tokom petogodišnje turneje održao je skoro 400 koncerata širom sveta, a najčešće su trajali po tri sata.

Prošlog meseca objavio je 14. album – „You Want it Darker” (dobio je pohvale uz ocene kritičara da je to izdanje „klasičan Koen, opsednut smrtnošću, Bogom, a opet zabavan”) i tada je za „Njujorker” priznao da više neće ići na turneje jer njegovo telo više ne može da ih podnese.

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo”, rekao je tada Koen.

Njegov fatalistički ton u tom intervjuu najverovatnije je, kako je pisao američki magazin, rezultat gubitka njegove ljubavi i muze Marijane Ilen Jensen, koja je ovog leta umrla od raka.

Rođen je 21. septembra 1934. godine u Montrealu, u Vestmauntu u predgrađu Montreala. Još tokom osnovne škole učio je o muzici i poeziji. Kako se navodi, posebno su ga intrigirale pesme Federika Garsije Lorke. Inače, ćerki je dao ime Lorka. Kao tinejdžer naučio je da svira gitaru i osnovao kantri bend „Bakskin bojs”.

Na Univerzitet Mekgil upisao se 1951. i tamo je osvojio nekoliko nagrada za svoju poeziju. Prvu zbirku pesama „Let Us Compare Mythologies” objavio je 1956, u njoj je poezija koju je napisao u periodu od 15. do 20. godine, a posvećena je njegovom ocu koji je preminuo kada je Leonard imao devet godina. Drugu zbirku pesama „The Spice-Box of Earth” objavio je pet godina kasnije i ta knjiga mu je pomogla da dobije priznanje kritike i titulu novog glasa u kanadskoj poeziji. Uz zbirku pesama „Flowers for Hitler” (1964), objavio je i romane „The Favourite Game” (1963) i „Beautiful Losers” (1966).

Bob Dilan  Kad ljudi govore o Leonardu, oni ne pominju njegove melodije, ali su one zajedno sa tekstovima dela genija

Tokom šezdesetih uglavnom je pisao poeziju i prozu, i to uglavnom u kući na grčkom ostrvu Hidra sve do 1967, kad se preselio u Njujork i počeo da gradi karijeru pevača. Te godine je objavio prvi album – „Songs of Leonard Cohen”, sa pesmama „Suzanne”, „Sisters of Mercy”, „So Long, Marianne” i „Hey, That’s No Way to Say Goodbye”. Usledili su albumi „Songs From a Room” (1969) i „Songs of Love and Hate” (1971).

Pesmu „Haleluja” (Hallelujah) objavio je 1984. i od tada je nastalo skoro 300 verzija ove kompozicije u izvođenju raznih izvođača.

Među njegovim značajnim albumima su „I’m Your Man” (1988) i „The Future” (1992), u kojima je opisao komplikovano vreme u kojem su nastajali. U kompozicijama „Ain’t No Cure for Love”, „I’m Your Man” i „Everybody Knows” pružio je svoje viđenje savremenog sveta, uz njemu svojstvenu perspektivu, analizu, ali i mudrost. Naslovnom numerom „The Future”, ironično je opisao sebe kao „malog Jevrejina koji je napisao Bibliju”, a njegova zaokupljenost jevrejskom kulturom, opsednutost hrišćanskom ikonografijom i posvećenost budističkoj uzdržanosti, učinili su ga idealnim komentatorom novog milenijuma i apokaliptičnih strahova tog vremena. U pesmama „Waiting for the Miracle”, „Closing Time”, „Anthem” i „Democracy” ukazao je na strahove koji čeznu za nadom.

Ljubav, duhovnost, religija, moć… neke su od ključnih tema koje je istraživao u pesmama, postavljajući ujedno niz pitanja o suštini života.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku. Izmislio je jedan koktel, išao je na Kubu kao vojnik malo pre invazije na Zaliv svinja, a za jedinu svoju ekstravaganciju govorio je da je kavijar. U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a „Gremi” za životno delo dobio je 2010. godine.

Tokom višedecenijske karijere postao je jedan od najvažnijih i najuticajnijih kantautora današnjice, omiljen među različitim generacijama i publike i kritike. Uspevao je da održi dvostruku karijeru u muzici i književnosti, uz pohvale da njegove pesme odlikuje redak književni kvalitet, a njegovu poeziju i prozu nesvakidašnja muzikalnost.

Nik Kejv
Za mnoge od nas Koen je bio najveći tekstopisac. Takvo jedinstvo teksta i muzike nije bilo moguće imitirati ma koliko se trudili

Beogradu poručio – „Otpleši sa mnom do kraja ljubavi…”

„Otpleši sa mnom do kraja ljubavi…” Ovim stihovima Leonard Koen je 2. septembra 2009. počeo koncert u Areni u Beogradu. Jedan od najvećih kantautora savremene muzike, najpoznatiji pesnik među pevačima i najpoznatiji folk roker među pesnicima (kako Kanađani iz milošte vole da zovu svog sunarodnika) pokazao je na bini Arene da je, uprkos činjenici da je tada dobro bio „zagrizao” osmu deceniju života, i te kako imao šta da pokaže.

Poznato je da na Koenove koncerte dolaze sve generacije, od tinejdžera koji tek ozbiljnije ulaze u svet muzike, pa do Koenovih vršnjaka, ljudi sa istančanim i dugogodišnjim muzičkim iskustvom, a tako je bilo i pre sedam godina u Beogradu. U publici je bilo zaljubljenih parova, samaca, ljubitelja poezije, očeva sa decom pa čak i celih porodica. A svaka pesma budila je nove emocije jer je Koen, naravno, poznat kao umetnik koji ne peva samo o ljubavi već na svojstven način razmatra i mnoge „škakljive” teme: religiju, seks, politiku, duhovnost…

Odeven u crno odelo, sa šeširom koji je često skidao u znak poštovanja prema publici i muzičarima koji su ga pratili i sa razoružavajućim šarmom, Koen je svakim novim taktom i svakim otpevanim i izrecitovanim stihom diskretno i opušteno komunicirao sa publikom, baš kako i priliči muzičkom džentlmenu njegovog kalibra. A i publika je prihvatila ovaj džentlmenski nastup kao deo svog ličnog doživljaja, pa je i svaku numeru pratio veliki aplauz uz povremene ovacije.