Jeste Đura Jakšić za života, siromašan i švorc na drndavim taljigama otišao iz Požarevca, ali se njegova bista vratila u centar Braničeva vratila u – chrysleru.
Nigde u njegovim službenim biografijama nećete naići na taj podatak, ali on je istinit! Rođen 8. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici Đura je školujući se prošpartao pola Evrope, Segedin, Temišvar i Peštu, gde je bio revolucionarne 1948. Priključuje se revoluciji kao dobrovoljac, sa 16 godina, da bi posle napisao: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!“
Dvojica Požarevljana, od kojih je jedan naš pokojni kolega novinar Mile Veljković, a drugi Branislav Popović, 2007.godine, idući Đurinim boemskim stazama i ulazeći u kafane koje je i Đura voleo stigli su i u beogradsku Skadarliju, pred bistu pesnika i slikara te se rastužili nad sudbinom slavnog pesnika, koji je tako nedostojanstveno ispraćen iz njihovog grada.
Odlučili su da isprave tu nepravdu. Pri tome su znali da imaju punu podršku u Požarevcu, od Bebe Stanković, direktorke Narodne biblioteke i tadašnjeg gradonačelnika Dušana Vujičića. Mile je, pri tome, već ranije bio načelno dogovorio da je takav transfer moguć.
Iste noći, preciznije iste zore, zahvaljujući elegantnom i velikom chrysleru, koji im je te noći bio na raspolaganju naum su sproveli u delo. Automobil je pripadao opštini Požarevac. To za ovu priču nije toliko važno koliko činjenica da je chrysler bio dovoljno komotan da u njega stane bista, teška blizu sto kilograma. Ipak je ugurana u gepek i bronzani Đura se vratio u Požarevac…
I ne samo to. Uspeli su da se gotovo čitav Požarevac stavi na stranu ove njihove svojevrsne kulturne ilegale, pa i da kasnije ovaj transfer dogovorom institucija dobije sve neophodne papire. Sada je bista Đure Jakšića na postamentu tako okrenuta da gleda na prostor gde je bila kafana „Poslednji groš“ (mnogi je pominju i kao Zadnji groš i Kod zadnjeg groša). U toj je kafani Đura dočekivao mnoge zore, neretko odlazeći kući sa nekoliko novih stihova. Naravno tu je i bukvalno ostavljao poslednji groš koji je imao! Kafana je, legenda kaže, po dijalogu između gazde i Đure dobila ime – „Poslednji groš„.
Pomenuti dijalog je išao ovako:
– Nema više pića, jer si potrošio sve novce. Ništa ti nije ostalo, a na veresiju ne dajem!
– Nisi u pravu, ostao mi je još jedan groš.
– Pa šta možeš sa jednim grošem, ajde reci?
– Da, ali ovo nije običan groš, nego zlatan! – odgovorio je Đura.
Sada je na tom mestu, u skladu sa novim vremenima, benzinska pumpa.
Inače za taj se period vezuje i ona antologijska anegdota o Đuri Jakšiću koji je tvrdu reč dao da više piti neće pa je onda, prolazeći pored prve kafane, rekao „Đuro, ajde da te častim kada si takav karakter!“
Boemska kulturna diverzija
Rade Marković, kustos u Kući Đure Jakšića, jedan je od onih koji najbolje poznaju tu priču.
– Mile Veljković nam je dolazio nekoliko puta, da bismo mi odlučili o toj bisti. Odlučeno je da se izađe u susret zahtevu Požarevljana, jer u to vreme bista, koja je rad Ljubinke Savić Grasi, nije bila nigde posebno istaknuta. Znalo se da je tu, ali malo ju je ljudi videlo. Mile je bio među njima i nije odustajao od akcije. Prihvaćeno je objašnjenje da će ta bista, što se pokazuje kao tačno, daleko više značiti Požarevcu nego da ovde stoji daleko od očiju publike. Zato, tu i nije trebala posebna kulturna diverzija.
Kada sam se pre par godina dosila u Pozarevac i rekla kolegama da zivim u Djurinom naselju kod Djurinog spomenika,vecina Pozarevljana me gledala u cudu,jer ne znaju da je tu spomenik niti ciji je spomenik. Nazalost.
Ne lupaj molim te kada moram tako da kazem.Svi znaju kako se zove to naselje i ciji je spomenik.
Siguran sam da svaki Požarevljanin zna za mesnu zajednicu ,,Đuru”.
Takođe sam siguran i da svi znaju i za bistu o kome se radi. Možda jedino neki klinac
da ne zna.