Kad roditelji, nastavnici i psiholozi ili psihijatri govore o vršnjačkom nasilju, razumljivo je što je fokus na deci koja to nasilje trpe. Ali, ako je ideja da se nasilničko ponašanje među decom spreči, ne sme se izgubiti iz vida drugi važan deo te užasne “klackalice” koja je mnogima zagorčala detinjstvo. A drugi deo jednačine su oni koji vrše nasilje.
“Siledžijstvo nije izolovani nasumični čin neprijateljskog ponašanja, već obrazac koji se iznova i iznova primenjuje, u kojem je agresija usmerena na drugo dete koje je u konkretnom odnosu slabije”, objašnjava psiholog.
Zbog toga je jako važno napraviti jasnu razliku između tog tipa zlostavljanja vršnjaka, i drugih formi agresivnog ponašanja ili konflikata koji će se među decom u školi neminovno dešavati s vremena na vreme.
Očigledno, svako dete koje maltretira školske drugove odrasta u drugačijim uslovima i ima neke svoje uzroke za takvo ponašanje.
Zbog toga ne postoji jedinstven profil “školskog siledžije”. Ali, postoje određene osobine i životna iskustva koja su im često zajednička, i može biti od koristi da umete da ih prepoznate.
“Ako bi odrasli umeli da prepoznaju te česte ‘faktore rizika’, mogli bismo da intervenišemo ranije, na vreme, pre nego što do vršnjačkog nasilja dođe”, kaže psiholog.
“Ličnost, integritet i unutrašnje ja se kod dece školskog uzrasta i dalje razvija, ona nisu potpuno formirana”, objašnjava dečji psiholog Džilijen Roberts. “Što ranije primetimo da postoje neki problemi i kod agresora i kod žrtve, imamo veće šanse da sprečimo probleme pre nego što nasilje eskalira.”
Evo najčešćih zajedničkih osobina dece koja kinje drugu decu, u školi, parku, na ulici…
Manjak empatije
“Manjak empatije znači da oni nisu u stanju da sagledaju situaciju iz bilo koje perspektive osim sopstvene, odnosno da ne mogu da se zapitaju kako bi se oni osećali kad bi ih neko maltretirao”, kaže savetnica za mentalno zdravlje.
Iako vam možda deluje da su empatija i saosećanje prosto osobine koje imamo ili nemamo, istina je da su to veštine koje se mogu naučiti. Roditelji i nastavnici zbog toga imaju važnu ulogu u prevenciji vršnjačkog nasilja, time što će neprestano davati primere i ukazivati na modele ponašanja koji empatiju i saosećanje razvijaju.
Nesigurnost
“Ovo je zajedničko svim nasilnicima”, kaže porodični terapeut Tom Kersting. “Zlostavljajući druge, nasilnici se brane od mogućnosti da drugi ljudi uoče njihovu nesigurnost.”
Maltretiranje i ponižavanje školskih drugova je mehanizam (iako potpuno disfunkcionalan) koji dete koje sprovodi vršnjačko nasilje primenjuje da bi sebi podiglo samopouzdanje, a ne tako retko, nasilnici su iz različitih razloga ljubomorni na svoje žrtve.
Ali, situacija nije uvek tako jednostavna.
“Deca koja vrše nasilje često su vrlo ‘popularna’ u školi, i na psihološkim testovima pokazuje se da imaju prosečno ili visoko samopoštovanje. Ali, nasilnici na istim tim testovima takođe pokazuju da imaju snažan osećaj stida i ranjivosti, što znači da se boje da će njihove slabosti biti razotkrivene”, kaže psiholog.
“Nasilju se pribegava da bi se pažnja usmerila ‘na drugu stranu’, tako da oni ostanu ‘bezbedni’.”
Potreba za kontrolom
“Mnogi nasilnici imaju potrebu za kontrolim svega i svakoga, jer imaju osećaj da je njihov sopstveni život van kontrole, ili se boje da bi neko mogao da ih povredi ako nemaju potpunu kontrolu nad situacijom”, kaže neuropsihijatar. “Upostavljaju dominaciju, tako da niko ne može da se uzdigne i potencijalno ih povredi.”
Deca koja vrše nasilje često su deca koja nisu imala drugove u ranijem uzrastu, tako da se u njihovom iskrivljenom doživljaju međuljudskih odnosa uspostavljanje kontrole izjednačava sa imanjem prijatelja.
Impulsivnost
Deca koja vrše nasilje imaju slabu kontrolu impulsa. Takvo dete ne razmišlja o posledicama onoga što radi, niti može da sagleda kako će njihovo ponašanje uticati na fizičko ili emocionalno stanje vršnjaka koji je meta nasilja.
Želja za statusom
“Siledžije često imaju izraženu želju za moći i određenim statusom u socijalnoj grupi”, kaže klinički psiholog. “Nemaju razvijene socijalne veštine, i nasilje koriste da prinudom steknu status i moć koju žele, jer ne znaju kako to da postignu na drugi način.”
Dešava se da nasilju pribegavaju i deca koja ne mogu da isprate akademska očekivanja, i okreću se nasilju da bi se izborila sa stresom zbog loših ocena i problema sa učenjem, a onda su meta deca kojima škola ide dobro, jer je u osnovi takvog ponašanja ljubomora.
Ali, ponekad su nasilnici i deca koja su dobri đaci, dobri sportisti, i vrlo popularna. U takvim slučajevima, uzrok nasilničkog ponašanja najčešće je samo želja da se dobar socijalni status u vršnjačkoj grupi dodatno “osigura”.
“Deca koja postanu popularna zbog toga što se lepo oblače, lepo izgledaju, imaju neki talenat ili su im roditelji dobrostojeći pa imaju lepe stvari, igračke, telefone i slično, koje druga deca žele, ponekad se boje da nikoga ne bi bilo briga za njih, ako bi to stvari nestale. Posledično, kinje drugu decu, da bi zadržala status”, kaže profesor razvojne psihologije.
I upravo je zbog ovoga važno da se protiv vršnjačkog nasilja radi na širem polju. Deca koja ne vrše nasilje, ali se dive nasilnicima i podržavaju ih treba da shvate da nema ničeg “kul” u maltretiranju drugih. A kad se to desi, nasilje će se prirodno smanjiti jer neće donositi nikakvu društvenu “nagradu”.
Znate onu decu što stoje okolo i navijaju ili snimaju dok jedan njihov drug iz odeljenja maltretira drugog? Kad prestanu to da rade, siledžija neće više imati publiku koju želi. Tako da… Ti što stoje i navijaju krivi su koliko i onaj koji bije.
Traume iz detinjstva
“Ima istine u izrecu da druge ljude povređuju oni koji su i sami bili povređivani. Kao školski psiholog, radila sam sa mnogo dece koja su trpela vršnjačko nasilje, ali i sa mnogima koji su bili nasilnici. Vrlo često, posle nekog vremena, kad se otvore, deca koja vrše nasilje ispričala bi priču o svom životu koja bi vam bukvalno slomila srce”, kaže psiholog.
Nasilnici često dolaze iz disfunkcionanih porodica, često su i sami žrtve nasilja u porodici, zanemarivanja od strane roditelja i bliže okoline…
Zato je važno obratiti pažnju i na to. Deca ne postaju nasilna sama od sebe. I svaki model ponašanja koji primenjuju negde su morala da nauče.
Dodatni problem u rešavanju vršnjačkog nasilja su roditelji kojima je teško da prihvate da je njihovo dete siledžija. Ovo je naročito upadljivo u slučajevima kad je nasilnik dobar đak, bavi se nekim sportom i slično.
Ali ako se ispostavi da vaše dete maltretira drugu decu, morate da se suočite sa tim. Dužni ste da nađete način da pomognete da se takvo ponašanje zaustavi.
Jer nasilje nikad nije nešto što “deca prosto rade”.
Nemojte ignorisati problem. Ako ne pomognete detetu na vreme, pre svega svom detetu, a time i deci koju vaše dete maltretira, rasplet može biti užasan.
Vidite, male siledžije rastu. I velika je verovatnoća da će izrasti u nasilnike. A onda će već biti kasno.
