Pre nego što su sankcije presekle Srbiju od sveta, poslednje veliko ime koje je mlađa publika stigla da vidi bio je Bob Dilan, sredinom 1991. godine.
Posle toga nastupila je tišina. Duga, teška i ponižavajuća. Zato je koncert grupe The Prodigy, održan 8. decembra 1995. u Beogradu, bio mnogo više od muzike. Bio je znak da izolacija popušta. Da nešto ipak dolazi spolja. Da nismo potpuno zaboravljeni.
Devedesetih je Zapad plesao kroz svoju zlatnu deceniju, dok je Srbija stajala u redovima za hleb. Muzika nam je stizala na piratskim kasetama, sa tezgi ispred SKC-a, prljava, šuštava, ali dragocena.
Na koncerte se putovalo ako si imao novac u vreme hiperinflacije, ako si mogao da dobiješ vizu i ako si imao snage da veruješ da se isplati.
Godine 1995. prvi put se nešto pomerilo. Ratno primirje i popuštanje sankcija otvorili su „mala vrata“ ka svetu, a umetnici su bili među prvima koji su ih prošli. Nakon rejv žurke DJ Lorenza Garnijea stigla je vest da će u Beogradu svirati tada mladi, sirovi i opasno energični The Prodigy. Najava je delovala gotovo nestvarno, posebno jer se dogodila svega nekoliko dana pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma.
Za mnoge u Srbiji, to je bio prvi veliki koncert posle godina tame i simbolična tačka preloma. Iako su kasnije u Beograd dolazila brojna svetska imena, The Prodigy je ostao znak kraja jednog mučnog vremena i početka nečeg drugačijeg.
Bend je u Beograd stigao 8. decembra, sa osmehom, pivom i prepoznatljivom drskošću. Konferencija za medije u hotelu „Hajat“ i prijem u Gradskoj skupštini, gde su im uručeni ključevi grada, bili su prizori koji su delovali gotovo nadrealno, čak i samom bendu.
Uveče, hala „Pionir“ bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Oko 8.000 ljudi, bez obzira na stil, izgled ili muzički pravac, delilo je isti trenutak. Rejveri, rokeri, hipici, dizelaši, našminkani, maskirani, sa frizurama u stilu Kita Flinta – svi su bili tu iz istog razloga.
Energija je bila sirova, glasna i oslobađajuća. The Prodigy je te večeri premijerno izveo pesmu „Breathe“, kao da je i sam osetio da je publika spremna da udahne nešto novo.
Posle sat i po, bend je sišao sa bine, a publika izašla iz hale tiša nego što je ušla, ali ispunjena. Kao da su se godinama prazne baterije konačno napunile.
Godinu dana kasnije, članovi benda javno su podržali studentske proteste u Srbiji. Vratili su se 2005. i potom još nekoliko puta, uključujući i nastupe na Exit festivalu. Ali nijedan njihov dolazak nije imao težinu onog iz decembra 1995.
Trideset godina kasnije, taj koncert i dalje živi u sećanju kao trenutak kada je muzika nakratko pobedila izolaciju, politiku i strah. I kada je Beograd ponovo, makar na jednu noć, bio deo sveta.
