– Dolaze ljudi sa svih strana i donose kukuruz, ječam i pšenicu da se samelju. Zadovoljan sam poslom, a nemam ni preteranu konkurenciju. Pamtim ovu pomeljaru od detinjstva, kada sam svraćao kod dede i provodio sate sa njim u poslu. Kuća nam je odmah preko puta, pa sam vodenicu stalno imao pred očima i u srcu – kaže Dragan Milošanović.
Uspomene
– Lepe uspomene iz detinjstva su sveže i danas kada sam vodeničar i imam svoje potomstvo. Od nas osam ortaka samo sam ja vodeničar i radim ovaj posao. Ostali ortaci su preokupirani drugim obavezama, a neki od njih ne žele da provode vreme baveći se vodeničarskim poslom. Kada radim celi dan, mogu da sameljem i do 100 kilograma brašna – ističe kao uspeh jedan od retkih vodeničara u istočnoj Srbiji Dragan Milošanović.
Dragan je svakodnevno u vodenici i za razliku od nekadašnjih vremena kada se brašno mlelo i tokom noći, sada se to radi samo po danu. Mušterija ima i najavljenih i nenajavljenih, ali problema da se odmah izađe u susret namernima ne postoji, budući da je kuća u kojoj Dragan živi sa porodicom odmah preko puta vodenice. Kako ko stigne, uz pozdrav vodeničaru, odmah može i da završi meljavu željenih žitarica u brašno. Usluga nije skupa, a vodeničar Dragan, veoma često posao obavi i besplatno, jer voli to što radi i kaže da mu je zadovoljstvo da se nađe na usluzi, posebno kad nasluti da je reč o ljudima koji neobično vole i cene brašno samleveno kamenom.
Zdrava hrana
– Što se tiče same tehnologije mlevenja žita u vodenicama, od nekadašnjih vremena do danas, skoro da se ništa nije promenilo. Praktično, kažu upućeni, to je jedini objekat koji je čovek napravio, a da je ekologija ostala u potpunoj ravnoteži, dakle nenarušena. Vodenice ne utiču ni na tok, a ni na kvalitet vode u rekama, koje predstavljaju noseću energiju za njihov rad, a ono što je najvažnije zdravlje vodeničara je uvek odlično jer posao obavljaju u prirodi, na čistom vazduhu i Suncu, koje obilato greje obale reka. Hrana koja se priprema od brašna sa potočara je zdrava i sve traženija – veli Dragan.
Deo nasleđa
– Vodenice u Srbiji su najbolje radile početkom 19. veka i bile su veoma popularne do šezdesetih godina prošlog veka. Tada je počelo mlevenje kukuruza i pšenice u mlinovima na struju. Vodenice su preživele industrijski bum tako da i danas predstavljaju mesta na kojima se stvara ukusno i zdravo brašno za hleb.
Tradicija prirodnog mlevenja brašna se čuva u pojedinim delovima. Mnoge turističke organizacije su odlučile da vodenice, na područjima gde ih ima, promovišu kao deo nasleđa Srbije – ističe Milošanović.
Inspiracija za stvaraoce
– Pre dva veka u Srbiji je na rekama i potocima radilo na stotine vodenica. Danas ih je mnogo manje, ali se tradicija u nekim sredinama istočne Srbije čuva.
Vodenice su, kaže predanje, odvajkada predstavljale inspiraciju za rad slikara, pesnika, muzičara i književnika – kaže na kraju Dragan.
