Srbija godišnje uveze 400 tona belog luka, crnog luka 10.000, a krompira 40.000 tona. Beli luk uvozimo iz Kine, crni iz Perua, paradajz iz Burkine Faso. Čini se da zemlja koja je nekada tvrdila da može da hrani pola Evrope, danas ne može da hrani ni samu sebe. Niskim cenama proizvoda iz uvoza “ugušena” je domaća proizvodnja. Pored subvencija, potrebna je i promocija kvaliteta domaćih proizvoda, kažu stručnjaci.
Za pasulj godišnje platimo 9,5 miliona evra, krompir sedam miliona, a kupus 30 miliona evra.
Agroekonomista Milan Prostran kaže za RTS da se i sam iznenadi kada u prodavnicama i na pijacama vidi odakle sve uvozimo voće i povrće.
Napominje da su nekada uvođene mere kojima se ograničavao uvoz, kako bi se zaštitila domaća proizvodanja. Međutim, od 2000. godine promenilo se mnogo toga, pre svega zbog evrointegracija.
“Srbija je potpisala veliki broj sporazuma o slobodnoj trgovini, pre svega 2008. sa EU, zatim sa Ceftom i niz bilateralnih sporazuma. Previše smo žurili da svoje tržište oslobodimo oslanjajući se na obećanja da ćemo do 2016. postati punopravna članica EU”, ukazuje Prostran.
S druge strane, izgubili smo i velike proizvođače i velike prerađivače.
Problem je, tvrdi Prostran, i to što smo “pomalo postali pomodari” jer želimo da nam je neko voće i povrće dostupno tokom cele godine.
Kako se osvaja tržište
Postavlja se, međutim, pitanje zašto uvozimo beli i crni luk, pasulj i krompir.
Da bi osvojili tržište, strani proizvođači ne mare za troškove transporta, već niskom cenom guše domaće proizvodnje. Prostran napominje da je ipak teško dokazivo da neko koristi damping cene za osvajanje tržišta.
Domaći proizvođači su dovedeni u situciju da se bore za tržište sa proizvodima uvezenim iz zemalja gde je poljoprivredna proizvodnja visoko subvencionisana.
“U budžetu Evropske unije od 2014–2012. od 930 milijardi evra za poljoprivredu je izdvojeno 408 milijardi, dakle više od 40 odsto. Drugo, oni su ranije bili usmereni prema ruskom tržištu, a sa uvođenjem embaraga oni traže druga tržišta i nama sada to nude po mnogo nižoj ceni. Kod nas je konkurentnost proizvođača niska”, kaže Prostran.
Potrebno je određeno vreme da bi kupci shvatili da su domaći proizvodi kvalitetniji. Primer za to je svinja mangulica.
“Počeli smo da gajimo produktivnije bele rase, u narodu poznate kao ‘najlonke’. Ali, onda se neko ipak setio da je ta mangulica zdravija i kvalitetnija i sada je u toku proces povratka mangulice”, navodi Prostran.
