Zaboravite viski ili konjak, za Srbe nema ničeg boljeg od domaće šljivovice, piše AP. Ovog meseca srpsko piće treba da dobije priznanje Ujedinjenih nacija kao primer važne kulturne tradicije.
Šljivovica se u Srbiji vekovima ručno pravila i konzumirala, običaj koji se prenosi sa generacije na generaciju, za koji stručnjaci kažu da je postao deo nacionalnog identiteta, piše AP uz objašnjenje kako se izgovara reč šljivovica.
Tradicija je i dalje rasprostranjena u ruralnim oblastima balkanske zemlje uprkos procvatu modernih destilerija i brendova.
Očekuje se da će UNESKO ovog meseca odlučiti da li će uključiti „društvene prakse i znanja u vezi sa pripremom i upotrebom” ovog alkoholnog pića na svoju listu svetske nematerijalne kulturne baštine.
Sociolog Ilija Malović kaže da je šljivovica tipično srpski proizvod jer se dobija od lokalno uzgojenog voća – šljive – koja je lako dostupna, i zato što se rakija pravi i uživa u porodici i lokalnim zajednicama.
Srbi piju šljivovicu kada slave, tuguju, dočekuju goste i obeležavaju važne događaje, objasnio je Malović. Ljudi su uvek čuvali svoje najbolje flaše za venčanja, rođenje deteta i sahrane, rekao je Malović za AP.
„Šljivovica je oduvek bila intimno vezana za porodicu. Deo je života ljudi od početka do kraja i uvek je bila deo identiteta ovog naroda”, objašnjava Malović koji je autor bloga o lokalnim voćnim rakijama.
Ovih dana šljivovica je i značajan srpski izvozni proizvod i lokalna turistička atrakcija. Poslednjih godina nikla su mala preduzeća koja proizvode šljivovicu i druge voćne rakije, nudeći modernu ambalažu u etno stilu.
Za bolji kvalitet, šljivovica se ponekad čuva u hrastovim buradima što joj daje braonkastu boju poput viskija i pomalo gorak ukus.
I, sa godinama, postaje sve bolja, navodi agencija AP.
