Danas se navršava 18 godina od poslednje zlatne medalje naše košarkaške reprezentacije na Svetskom prvenstvu.
Slogan tog Mundobasketa je glasio „Jedna planeta-jedna titula“ a 16 najboljih reprezentacija sveta podeljenih u četiri grupe te 2002. su započele svoj pohod ka pobedničkom trofeju. Očekivanja navijača u našoj zemlji su bila velika. Prirodno, s obzirom na kvalitet ekipe a i na ubedljivo osvojeno Evropsko prvenstvo odigrano u Turskoj godinu dana ranije. Međutim za razliku od tog šampionata, da bi se popeli na krov sveta svi smo znali da prepreka koja mora da se savlada je ona najteža, domaćin, Sjedinjene Američke Države.
No, krenimo redom, od momenta kada je Svetislav Pešić došao na čelo košarkaške reprezentacije i poveo naše momke do velikih uspeha. Sve je usledilo posle Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine. Poraz u 1/4 finalu od Litvanije, zauzeto šesto mesto i raniji povratak kući imali su za posledicu da Željko Obradović napusti kormilo nacionalne selekcije a popularni „Kari“ sedne na njegovo mesto. Prvi pravi test imao je u Turskoj, na Evropskom prvenstvu i položio ga je sa najvećom ocenom. Tačnije, ceo tim je odigrao za deset.
Pešić je za taj šampionat napravio smenu generacija i sa nekim, tada, novim imenima, poput Šćepanovića, Milojevića, Petrovića, potpomognutim već proverenim asovima otputovao u Tursku. Košarkaški analititčari su komentarisali da je naš tim po kvalitetu bio sličan onom sa početka 90-ih i da bi mogao dugo godina da vlada evropskom ali i svetskom košarkom. Predviđanja su se i ostvarila. Na tom Evropskom prvenstvu redom su „stradali“ Hrvatska, Estonija i Nemačka. Takmičenje je nastavljeno pobedom protiv Letonije, da bi u polufinalu bili savladani i Španci. Na kraju, šlag na tortu i domaćin Turska. Koliko smo bili nadmoćni u odnosu na sve rivale govori i podatak da je ta pobeda nad Turcima od devet poena razlike jedini meč koji nismo dobili sa dvocifrenom razlikom. Na kraju sasvim zasluženo Jugoslavija je osvojila trofej namenjen najboljoj selekciji Starog kontinenta.
„Mi smo svi želeli da igramo finale baš protiv Turske. Bili smo sigurni u sebe, imali smo neku dozu, ako tako mogu da kažem, prepotentnosti. Najveći razlog naše ubedljive igre i pobede je taj što svi ovi momci imaju ogromnu motivaciju da igraju za nacionalni tim. Oni svi igraju van granica svoje zemlje i zbog toga je ta želja još veća. Niko od njih ne razmišlja koliko je teško i naporno, nego se samo gleda konačan cilj, a to je zlatna medalja“, prisetio se Svetislav Pešić tog uspeha iz 2001. godine.
Sada dolazimo do glavnog dela naše priče, Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu. Ponovo je ekipu sa klupe predvodio Svetislav Pešić. Ponovo je bio sastavljen odličan tim, s tim što je za razliku od 2001. godine, ekipi se priključio i Vlade Divac. I ponovo su očekivanja svih ljubitelja košarke u našoj zemlji bila najveća. I ponovo, sve je to bilo očekivano.
Jugoslavija je bila u grupi sa Španijom, Kanadom i Angolom, a upravo meč sa afričkom selekcijom je bio prvi koji su odigrali na tom šampionatu. Ubedljiva pobeda od 113:63 u nekoj meri je uspela da povrati poljuljano samopouzdanje koje je bilo posledica loših igara naših momaka u pripremnom periodu. Međutim već u narednom meču usledio je novi hladan tuš i poraz od Španije. „Furija” je u stilu svog nadimka otvorila meč, Jugoslavija je 30 minuta stizala prednost i u poslednjim trenucima imala priliku za produžetak, ali je Dejan Bodiroga promašio iz pozicije sa koje ne bi to učinio da ste ga vratili deset puta da uradi to isto. Španija pobeđuje, a u reprezentaciju se vraća nemir iz pripremnog perioda. Pobeda nad Kanadom u poslednjem meču te prve faze za skor 2:1 i ukrštanje sa grupom u kojoj su bili Portoriko, Turska i Brazil.
Portoriko ne spada među košarkaške velesile, ali je umeo i na ranijim takmičenjima da skine skalp našim momcima. Poraz Bodiroge, Stojakovića, i ostalih momaka u tom meču od 85:83 je imao za posledicu veliku nervozu u timu i u stručnom štabu, a pogotovo među navijačima. Igra po sistemu toplo-hladno je dovela i plasman u četvrtfinale u pitanje.
„Ceo taj šampionat je bio dosta čudan. Naša loša igra u pripremnim utakmicama, gde smo vezali tri, četiri poraza, pa onda na samom turniru jednu utakmicu pobedimo, drugu izgubimo. Delovalo je da nećemo ni proći grupnu fazu. Podigli smo formu protiv Brazila i Turske, pokazali da smo najbolji kada je najpotrebnije, ali opet u 1/ 4 finalu nas sačekali Amerikanci“. To su reči Dejana Bodiroge koje na najbolji način i opisuju sve prethodno napisano vezano za igru naše tima.
Usledio je 5. septembar koji će zauvek biti ispisan velikim slovima u istoriji naše košarke ali i ostati u neizbrisivom sećanju svakog ljubitalja igre pod obručima iz ove zemlje. Meč sa „Drim timom“ na njihovom terenu. Američku selekciju je sa klupe predvodio legendarni Džordž Karl, a na parketu su se našla imena poput Redžija Milera, Pola Pirsa, Džermejna O’Nila, Bena Valasa, Eltona Brenda. Spektakl u najavi, meč za besmrtnost.
„Za razliku od Istanbula nama se nije ostvarila želja da u finalu igramo protiv domaćina, ali smo znali da ako želimo da osvojimo zlato moramo njih da pobedimo. Namestilo se da igramo nešto ranije nego što smo hteli, ali bili smo spremni“, priseća se Pešić tog događaja.
Ranjeni „Drim tim“ nakon poraza od Argentine u grupnoj fazi nije imao kuda. Morao je da zasija u punom sjaju, što je značilo da jedan od dva velikana svetske košarke mora mnogo ranije da odustane od borbe za zlatnu medalju.
Morali su da zasijaju, ali tog dana, preko naših momaka nisu mogli. Pred sam izlazak na parket, u tunelu, Vlade Divac je zviždao u ritmu pesme „Marš na Drinu“ kako bi dodatno motivisao i ohrabrio naše momke. Njegova izvanredna partija sa 16 poena i 11 skokova te večeri je samo dodatno pokazala koliki je značaj ovog čoveka za celokupan tim. Kako za samu igru tako i za atmosferu van parketa. Na kraju je ta nadmoć u samom reketu delovala nestvarno. Imali smo ukupno 40 skokova napsram 29 koliko su skupili igrači američke selekcije.
Jedan od heroja te utakmice je bio u Milan Gurović. Rafalom trojki je prvo uspeo da istopi prednost Amrikanaca od deset poena, a potom i da rezultat preokrene u našu korist. Kako sam Gurović to voli da kaže, ako su mogli da ih dobiju Argentinci zašto ne bismo i mi. I bio je upravu. Marko Jarić sa linije penala je na samom kraju doneo prednost našoj selekciji od 81:78. Andre Miler je pokušao za tri poena, ali nije uspeo. Na semaforu je pisalo da je Jugoslavija pobedila Ameriku. Rečima Slobodana Šarenca: „Šamar ’Drim timu’. Ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje. Kamo im Šakil O’Nil, kamo im ostali profesionalci !!“
„Mi se nismo najbolje spremili za šampionat, koji se igra u vreme kada igrači u SAD nisu u punoj formi. Naš tim je veoma dobar, ali eto desilo se da uzgubi dve utakmice za redom i mi smo veoma tužni zbog toga”, izjavio je selektor SAD-a Džordž Karl posle tog poraza. Njegov pomoćnik na klupi te godine Majk D’Antoni imao je jednu zanilmljivu konstataciju: „Ovo više nije samo naša igra. Košarka se sada igra u celom svetu“
Bilo kako bilo i uprkos činjenici da nisu mogli lako da prebole taj poraz Amerikanci su morali da spakuju svoje kofere a naši momci su nastavili dalje. I to do samog kraja. Pobeda nad Novim Zelandom i finale protiv Argentine. Tih godina moćne Argentine. „Gaučosi“ važe za fudbalsku naciju i ne samo to, fudbal je u toj zemlji religija. Međutim s kraja devedestih godina počela je da stasava jedna generacija košarkaša koja će na kraju u istoriji ove igre ostati upamćena kao prva ekipa koja je pobedila američki „Drim tim“. Predvodnik tog tima je bio Manu Đinobili koji zbog povrede zgloba u finalu nije moga da pomogne mnogo svojim saigračima, pa je proveo samo 12 minuta na parketu. No, i bez njega Argentina je skoro do samog kraja bila bolji protivnik. Naš čuveni novinar Vladimir Stanković je izjavio da su njegove argentinske kolege na pet minuta pre kraja meča već počele da slave titulu prvaka sveta, dok su novinari iz srpkih redakcija samo sažaljivo posmatrali. Argentinska zona 2-3, naš loš šut za tri poena, neverovatni Fabricio Oberto koji je postigao na kraju 28 poena, su bili faktori koji su Argentinu zaista doveli na korak do velikog trijumfa. Međutim tada na scenu stupa čovek o kojem je Prljavi Inspektor Blaža spevao pesmu kao božanstvu. Na dva minuta pre kraja meča, pri rezulltatu 74:66 za Argentinu, Bodiroga je odigrao simultanku protiv „gaučosa“ i sa devet vezanih poena uspeva da našu reprezentaciju odvede u produžetak. Treba se setiti i situacije da je Vlade Divac pet sekundi pre kraja imao priliku da sa linije slobodnih bacanja donese trofej svetskog šampiona našoj zemlji, međutim oba puta je bio neprecizan. Hugo Skonokini je na drugoj strani pokušao da poentira ispod koša ali nije bio uspešan. Da li je pri tom pokušaju bio fauliran ili ne, pitanje je o kojem se i dan danas može diskutovati. Sve u svemu, rezultat je nakon 40 minuta glasio 75:75 i utakmica je otišla u produžetke. A tamo, postojao je samo jedan tim. Naš tim. U tih naknadnih pet minuta rezultat je bio 9:2, konačan rezultat 84:77. Jugoslavija je prvak sveta, po peti put u svojoj istoriji. Samo što je ovaj put to učinila na tlu zemlje koja ima najjaču košarkašku ligu na svetu. A do tog pehara smo došli pobedivši i te Amerikance.
Na ulicama Indijanapolisa se zaigralo kolo. I ne samo tu. Svuda gde ima naših ljudi, a znamo da nas ima na svim stranama sveta. Euforija je bila ogromna. Zlatni momci su dočekani onako kako i dolikuje i onako kako se to činilo i za njihove prethodnike koji su se okitili najsjajnijim odličjem.
Za sada to je poslednja titula na Svetskom prvenstvu za naše košarkaše. Koliko će se čekati na naredno zlato, ne može se reći. Kvaliteta ima. Sigurno da ima. Da li će Bogdan, Teo, Jokić i ostali uspeti da ponove uspeh zlatnih momaka iz Indijanapolisa ostaje samo da se vidi. Šta god da bude ostaće zapisano da je pobeđen jednom i taj „Drim tim“. Ništa nije nemoguće. Čekamo Olimpijske igre 2021…
