Po crkvenim kanonima slavu čine hleb – kolač, umešen s vodicom koju je sveštenik osveštao nekoliko dana pre slave, kuvano žito – koljivo, sveća od čistog voska koji simbolizuje marljivost i čistotu, crveno vino – krv Hristova i malo ulja, da se zapali kandilo. I molitva, pre svega svecu – zaštitniku porodice, uz izučavanje i poređenje njegovog života i dela sa sopstvenim.
Svetkovanje kućnog sveca ili slava, kao jedinstveni srpski praznik, doživelo je kroz vreme i prostor velike promene, te danas gotovo da nema kraja bez neke specifičnosti vezane za samu slavu. Moguće je da su uslovi života u različitim istorijskim okolnostima i okruženjima pojedinih krajeva Srbije i onih u kojima žive ili su živeli Srbi, značajno uticali na te razlike. Ali je verovatno i tradicionalna osobina Srba – nepristajanje na slepo poslušništvo kada su kanoni i pravila u pitanju, takođe zaslužna za to.
„Ja sam iz okoline Požarevca“, kaže Sandra Đurić Milinov koja živi u Beogradu. „Moji roditelji slave Svetog Iliju i običaj je da se veče pred slavu seče kolač i uz kandilo čita Oče naš i Bogorodice djevo. Na pod se stavi krpa, na krpu malo soli i kolač. Svi ukućani ljube prvo pod (zemlju), so, pa kolač, po tri puta. Posle toga popiju malo vina i onda se služi večera. Slava se praznuje dva dana.“
Dizanje slave, povečerje, rezanje kolača…
U nekim krajevima Srbije postoji definisan običaj pod nazivom „dizanja slave”. Sličan ritual postoji i drugde, ali se naziva drugačije (povečerje, rezanje kolača…) ili uopšte nema naziv.
„Veče uoči krsne slave u kući domaćina, oko bogate trpeze okuplja se porodica, prijatelji, rodbina i dižu slavu“, objašnjava Rada Čeh iz Beograda.
„Srpska pravoslavna crkva računa da novi dan nastupa posle večernje službe u 17 sati i verovatno se zbog toga diže slava. Inače, krsna slava se proslavlja tri dana. Prvog dana dolaze kumovi, bliska rodbina, drugog prijatelji, a trećeg komšije na kafu i sitne kolače. Krsnu slavu čine sveća, žito, vino, kolač. Nekada se nije spremala kao danas, niti su se na slavu nosili vredni pokloni, već kafa, šećer u kockama, jabuke ili pomorandže.”
U nekim krajevima Srbije postoji definisan običaj pod nazivom „dizanja slave”. Sličan ritual postoji i drugde, ali se naziva drugačije (povečerje, rezanje kolača…) ili uopšte nema naziv.
Rada Čeh ističe da je u njenoj porodici slava uvek mrsna, nezavisno od toga da li se taj dan posti ili ne.
„Tako je slavio deda od kada je preuzeo slavu”, kaže Rada. „U porodicama sa više sinova slavu treba proširiti ukoliko sinovi imaju posebne porodice i žive odvojeno od roditelja. Slavu primaju na taj dan, uzimajući deo slavskog kolača, što znači da od iduće godine slavu slave u svojoj kući. Krsnu slavu mogu da preuzmu i ženska deca, ako nisu udata i ako je otac ili deda, glava porodice, umro. U godini kada neko u kući pre krsne slave umre, tada se slava obeležava u krugu porodice, skromnije nego obično i ne pozivaju se gosti.”
Udaja u svešteničku porodicu i slavski kodeks
Javorka Filipović iz Lazarevca navodi primer prijatelja s Kosova, iz Prizrena, koji uvek slave Svetog Nikolu 18. decembra uveče i tada im dolazi najveći broj gostiju. Diže se slava, dugo se ostaje, dočekuje se 19. decembar i tek se posle ponoći ide kući. Na sam dan slave dolaze oni koji nisu mogli biti uveče, ali je tada prisutno mnogo manje gostiju.
„Kod nas je dizanje slave na sam dan slave, tako što se sveća zapali i okadi se trpeza sa slavskim kolačem i vinom pre nego što otkuca podne“, objašnjava Javorka Filipović. „Nakon toga, ako su gosti već stigli, kreće posluženje. Ništa se ne iznosi dok se to ne obavi. Kod mog devera, sveštenika, ranije je bio običaj da se ne postavljaju ni tanjiri dok se ne digne slava. Ja sam prve godine gledala i komentarisala: ’Znamo da su došli da ručaju, što bih se posle gurala i postavljala sto.’ Svi su mi se smejali, ali je jetrva odmah prihvatila i postavile smo sto pre dolaska gostiju.”
„Moja devojačka slava je bila, a i po udaji je ostala, Đurđevdan. Dok sam bila u roditeljskoj kući, u južnom Banatu, Đurđevdan smo uvek slavili mrsno, uz jagnje i slavski kolač. Nije bilo žita ni sveće, nije se odlazilo u crkvu jer su i mama i tata bili službenici u opštini i članovi SKJ. Takvo je bilo vreme.“
„Ne sećam se slave kod dede i babe, jer smo kad sam ja imala šest godina sa sela došli u grad i počeli da slavimo slavu. Na slavu smo pozivali bliže rođake, babu i dedu po majci, tetke i teče, ujake i ujne i komšije koje su takođe slavile slavu. Dolazilo se na ručak, radnim danima nakon posla jer se nije smelo izostajati s posla. I najkasnije do 15 časova bi počinjao slavski ručak. Nakon ručka, slatkiša i kafe, gosti su odlazili uz pripremljen paket onoga što je bilo na trpezi.”
„Nakon 2000. godine promenilo se sve. Sada i moj brat slavi posnu i mrsnu slavu, u zavisnosti od dana u nedelji. Dolazi sveštenik da reže kolač, imaju žito i sveću i to je sve po običajima koje crkva propisuje. U Lazarevcu je običaj da se slava koja je u sredu ili petak, po pravilu posna, pravi tako što za ručak i ukućane bude posno, a za večeru i goste mrsno”, ističe Jadranka.
Nekoliko dana pre slave sveštenik dolazi u kuću da osveti vodicu koja se stavlja u slavski kolač. Kolač se mora mesiti u kući, nikako se ne sme kupiti!
Javorka pravi dva kolača – jedan za crkvu, a jedan za naveče, koji se služi porodici. Na dan slave njen suprug nosi kolač u crkvu, dok ona radi u kući. Gosti dolaze pre podneva, tako da sa njima (a to su suprugove sestre, zetovi i njihova deca i unučići) dižu slavu. Tada domaćin pali sveću, okadi postavljen sto i svako redom pomalo iz čaše pije crno vino i nazdravlja domaćinima. Uveče dolaze prijatelji. Drugi dan na doručak dolaze domaćinove kolege, a treći dan komšije.
„Ako smo u Beloj Crkvi za slavu imali torte i štrudle, ovde u Lazarevcu uglavnom mesim sitne kolače“, kaže Jadranka. „Moja jetrva pravi i sitne kolače i torte, ali ona je popadija i imaju mnogo više gostiju nego mi. A i kod popa mora da bude svega na pretek. Kao poklon domaćinu se nosi piće i kafa, deci čokolada i ponekad neki manji poklon za kuću. Ne volim da mi odlazak na slavu bude razbijanje glave oko toga šta ćeš kupiti, a da domaćini to već nemaju. Zato smo se mi u porodici dogovorili da nema poklona, sem kafe i pića. Za decu može neka sitnica, jer ih ne viđamo često, i ništa više.“
Slavski kolač za životinje
Ljiljana Grozdanović iz sela Zavidince, opština Babušnica, kaže: „Kod nas u selu je običaj da se jedan dan pre slave u večernjim časovima upali kandilo, očita molitva i prereže kolač (to je verovatno ono dizanje slave koje je vezano za neke krajeve). To sve se dešava u krugu uže porodice. Onda se postavi večera i to se zove rezanje kolača. Sutradan se slavi slava, a prekosutra je paterica, treći dan slave. Ja praktikujem da slavski kolač bude umešen ručno, onom vodicom koju je sveštenik osveštao pre slave u našem domu.“
Mesio se i poseban slavski kolač za domaće životinje pa se išlo u štale i obore da se blagosilja za ’napredluk’.
„Upravo sam svojoj majci prenela Vaše pitanje“, kaže Silvana Bosiljčić iz Beograda, poreklom iz zaplanjskog sela Ravna Dubrava. „Naravno da je odmah počela da priča kako su oni nekada imali ’klačanj’, metalni alat kojim se klače ili tuca pšenica (sa specifičnim naglaskom na „klače“). Posuda u kojoj se klače ili tuca pšenica zove se čutura. Mesio se i poseban slavski kolač za domaće životinje pa se išlo u štale i obore da se blagosilja za ’napredluk’. Sve u svemu, divna tema. U momentu sam osetila ukus paprika punjenih kiselim kupusom – puzderki, koje je moja baka u Ravnoj Dubravi pored ostalih đakonija spremala za slavu.”
Olivera Karan iz Beograda, poreklom Šumadinka i jednom nogom Vojvođanka (deo godine provodi u Perlezu), ovako slavi slavu: „Ja slavim onako kako je moja baba Stana slavila, uz žito, kolač i sveću. Kuvam slavsko žito, mesim kolač, sama kitim kolač sa svim onim što na njega ide: golub – za mir, burence – da ima rakije i pesme, grozd – da ima vina, pšenica – da ima hleba, knjiga – da ima napretka i znanja, pletenica okolo – da ima zajedništva. Stavim obavezno četiri poskurnjaka, u slavu Bogu. Trpeza je u zavisnosti od mogućnosti domaćina, ali i dana. Ako slava padne u postan dan, čak i ona koja nije posna, onda se posti. Jela su posna i sredom i petkom.”
„Kod nas se sveća pali tačno u podne slavskog dana, ali se pali i sutradan na paterice“, ističe Olivera. „Paterice se smatraju danom žene. Tad žena sedi, a domaćin, muž, služi, dok je prvog dana slave obrnuto. U Banatu paterice zovu poitarije i tog dana uglavnom na doručak, od 9 pa sve do 12 sati dolaze sve komšije. Oni su odskora počeli da prave žito i slavski kolač. Ranije nisu to pravili, ali od kad tamo ’stoluju’ popovi iz Srbije, od onda i oni prave kolač i žito, ali žito zovu koljivo. Ne melju ga, već koljivo prave od celog zrna.”
„Kod nas je običaj, takođe, da se slavski kolač rano ujutro nosi u crkvu da se osvešta i pop ga iseče i zalije vinom. Mi to sad radimo sami, kod kuće, uz obavezno čitanje molitve Očenaš. To radimo tako što svi ukućani stoje oko stola, drže ivicu kolača i vrte ga zdesna nalevo, ukrug, čitajući molitvu. Zatim ga domaćin prevrne i zaseče ispod oštrim nožem krst, a u zareze sipa crno vino, zalivajući opet krstom (kao da ga krsti). Onda svi opet uzmemo kolač, vrtimo i otkinemo ga po zasecima.“
Kuvam slavsko žito, mesim kolač, sama kitim kolač sa svim onim što na njega ide: golub – za mir, burence – da ima rakije i pesme, grozd – da ima vina, pšenica – da ima hleba, knjiga – da ima napretka i znanja, pletenica okolo – da ima zajedništva.
„Kolač se jede uz ručak i ovo se obično radi pre samog ručka. Valja se da svako dobije po parče kolača da bi bio zdrav i blagosloven cele godine, posebno mala deca. Uz slavsko žito, koje se servira u vidu pogače, na lepom staklenom tanjiru se servira čaša sa vinom i čaša sa vodom. U čašu sa vodom se spuštaju iskorišćene kašičice, a iz vinske čaše se srkne po gutljaj vina po uzimanju žita. I obavezno se prekrstimo. Ko neće, ne mora, ali se valja.”
Ovo je samo deo slavskih običaja u Srbiji.
Autor Negoslava Stanojević
