Računanje vremena i pomeranje sata datira još iz antičkog doba. Rimljani su imali i poseban vodeni časovnik sa različitim skalama za različite mesece u godini.U moderno doba, kada je Bendžamin Frenklin, američki naučnik, političar i tvorac čuvene Deklaracije nezavisnosti živeo u Parizu, napisao je šaljivo pismo lokalnom žurnalu, predlažući da se Parižani bude u cik zore, kako bi uštedeli na svećama.
Nešto kasnije, 1895. godine, novozelandski astronom Džordž Vernon Hadson predlagao je da se tokom leta dva sata unapred pomere časovnici.
Britanski graditelj Vilijam Vilit, kao ljubitelj boravka u prirodi i strastveni igrač golfa, godinama se borio da se u Britaniji prihvati letnje računanje vremena, ali nije dočekao realizaciju svoje ideje.Odluka o letnjem računanju vremena doneta je u jeku Prvog svetskog rata, kada su Nemačka i Austrougarska odlučile da leti pomere vreme za jedan sat unapred kako bi se stekla prednost jutarnjeg sunca i sačuvao dragoceni ugalj za ratne napore.
Britanija i mnogi njeni saveznici prihvatili su tu ideju veoma brzo, a Amerika se letnjem računanju vremena pridružila 1918. godine.
Kada se rat završio, mnoge zemlje su se vratile na staro računanje vremena, a „letnje” je ponovo usvojeno tokom Drugog svetskog rata, da bi odmah po oslobođenju bilo odbačeno.
Zašto se uvodi letnje računanje vremena
Ideja je da se što više iskoristi dnevno svetlo i tako omoguće prateći ekonomski efekti: ušteda energije (jer se manje koristi veštačko svetlo), efikasniji radni dan (jer je obdanica duža posle podne, te se večernje aktivnosti obavljaju pri svetlu sunca, a i đaci se nakon poslepodnevne smene vraćaju kući dok još traje dan.
Naftna kriza 70-ih godina ponovo je vratila taj model računanja vremena uglavnom u zapadnim zemljama sa umerenom klimom, a u zemljama blizu ekvatora za tim nije bilo potrebe.
Veći deo bogatog sveta vidi prednosti u letnjem računanju vremena i zalaže se da taj model potraje, a možda se i produži, kao što je to Amerika uradila prethodnih godina.
Zemlje Zapadne Evrope uvode letnje vreme sedamdesetih godina, da bi se taj običaj 1996. godine proširio na celu Evropsku uniju.
Kod nas je letnje vreme počelo da se računa 27. marta 1983, na osnovu odluke vlade tadašnje Jugoslavije. Na letnje vreme se prelazilo krajem marta, a ono se završavalo u septembru. Kasnije se o letnjem vremenu donosi zakon, koji je potom sasvim prilagođen propisima o letnjem vremenu Evropske unije.
U Sjedinjenim Američkim Državama letnje vreme ne primenjuju Arizona i Havaji, a u Evropi Island.
U ekvatorijalnim zemljama obdanica i noć traju uglavnom jednako te se pomeranjem kazaljki na satu ništa ne dobija. Slično je i sa zemljama krajnjeg severa, odnosno juga. U polarnim područjima obdanica i noć traju mesecima te manipulisanje ranijim ili kasnijim ustajanjem ne proizvodi nikakve rezultate. Takav način računanja vremena ima i jednu manu, to je prekookeanska podela pomeranja vremena, koja proizvodi haos u rasporedima sastanaka.
