Izložbu je otvorila Marina Radosavljević, istoričar umetnosti i kustos u Narodnom muzeju Požarevac koja je tom prilikom kazala:
„Umetnički kolektiv iz Beča „COCO Casali“ nastao 2011.godine, čiji je jedan od članova Požarevljanin Miloš Stević. Drugi član ovog umetničkog kolektiva jeste Johannes Lakinger iz Beča. Obojica umetnika završila su likovne umetnosti na Univerzitetu u Lincu sa studentskim razmenama – Miloš se usavršavao u Roterdamu dok je Johannes boravio u Jerusalimu”.
Kako je istakla grupa se bavi apstrakcijom članovi kreiraju dela shodno trenutnoj inspiraciji kroz različite pristupe umetničkog stvaranja.
„COCO Casali“ grupa se požarevačkoj publici predstavlja jednim umetničkim konceptom koji je analitičan, čak neprikazivački, koji ide ka formiranju vlastitiog umetničkog jezika. Umetnici u svojim slikama, crtežima i instalaciji istražuju odnos svesne namere i nesvesnog u nastanku umetničkog dela. Mrlje i linije najčešće u crnoj, plavoj i crvenoj boji, što opet nosi neku simboliku i posebno tumačenje, zadržavaju svoj autohtoni život pri čemu je vlast autora u tim slučajevima prilično ograničena.
Doživljaj je ono što ova umetnička grupa pruža publici.
“Namera je bila da se sa javnošću podeli autentično iskustvo ova dva umetnika čija umetnost tako postaje „uslovna realnost“ odn. iscenirani realitet koji za zadatak ima ne da pronalazi mogućnosti tumačenja stvarnosti, već da dopusti da nastane sama stvarnost. Čovekova sposobnost da preobražava stvarnost pokazuje se u odnosu na nečuveno, neočekivano, skandalozno, jer se najčudniji odnosi odjednom zameću između raznih stvari i situacija. Ispoljava se moć asocijacija, a svet se i sam uobličava kao metafora, pri čemu sami umetnici izlaze iz okvira esteticizma. Tako,Miloš i Johanes uspevaju da putem kolorita, potezaolovke, grupacije linija koje se kreću, prefolmulišu vizuelna zapažanja u lična emotivna iskustva, ali tako ubedljivo da ona postaju i naša, gledaočeva, univerzalna”, rekla je Radosavljević.
Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutnoni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja gde se Umetnik javlja kao neko ko izvodi nešto što je teško i apsolutno nepotrebno za preživljavanje, ali ipak ne ophodno jer kao najuzvišenija aktivnost ljudskog duha ona upražnjava potpunu slobodnu igru.
