Nebojša Stokić (41) je rodom iz Požarevca, živi u Vićenci i radi u fabrici na tehničkom održavanju industrijskih pogona, a u slobodno vreme jezdi nebeskim prostranstvima ultralakim avionima i motornim zmajevima. Jedan je od retkih Srba u Italiji koji imaju licencu za upravljanje takvim letelicima koje s pilotom, saputnikom i gorivom ne prelaze 450 kilograma.
Ispit za sportskog pilota položio je 2006. godine u mestu Santa Marija di Sala, blizu Venecije, jer je tamo bila njemu najbliža škola za ultralaku avijaciju.
– Moja letačka karijera je započela praktično te godine na motornom zmaju, ne toliko iz strasti prema letelicama, koliko zbog radoznalosti i želje da vidim kakav je osećaj imati ono čime priroda nije podarila čoveka – krila! Kao i kod većine pilota odmah posle prvog leta pojavilo se veće i veće interesovanje. Svaki trud je nagrađen neverovatnim osećajem dok letite. Na kraju krajeva, svi mi smo sanjali i maštali kao deca da budemo piloti. Ovo je za mene jedno malo ostvarenje dečjeg sna – priča za “Vesti” Nebojša.
Nebojša dodaje da je sa istruktorom sam leteo 10 sati praktične obuke pre nego što je počeo samostalno da leti.
– Teoriju i praksu sam radio naizmenično, prvo teorija sat i po pa onda praksa i tako dok nisam poleteo samostalno. Član sam kluba Passione di volo A.S.D, koji je ujedno i škola letenja. Letim avionom koji je vlasništvo kluba, a imati lični avion je želja svakog pilota. Ultralaka avijacija ima malo pravila i ima samo dva mesta u kabini, za pilota i saputnika – kaže ovaj zaljubljenik u avione i letenje.
Prvi put kada je samostalno poleteo bio je toliko uzbuđen da je zaboravio da zatvori vrata pre poletanja.
– Tek kada sam se našao u vazduhu shvatio sam da vrata s moje strane nisu zatvorena kako pravilo to predviđa, tako da sam jednom rukom upravljao letelicom, a drugom brzo zatvorio vrata i odmah sam posle toga bio opušteniji – priča Stokić.
Njegov najviši let bio je na 2.500 metara nadmorske visine.
– Leteli smo preko planine koja je visoka 2.200 metara. Iako smo leteli u maju, bilo je hladno, ali panorama na toj visini vas ostavlja bez daha. Pogledom u horizont imate osećaj kao da je ceo svet ispod vas i to se rečima ne može se opisati, nešto između sreće i straha – prenosi nam svoja letačka iskustva.
Nebojša kaže da je u vazduhu do sada proveo punih 400 sati, uglavnom leti vikendom, a leti, kad je dan duži, i radnim danima.
Kada je vazduhu, često se seti čuvenog Leonarda da Vinčija i njegovih reči koje je negde pročitao i zapamtio:
“Kada idete putem, vi gledata u nebo, jer želite da odete tamo. Onda kada poletite i sletite, hodajući putem vi opet gledate u nebo, jer ste tamo bili i tamo želite ponovo da odete.”
Roditelji
– Moji roditelji kao i svi drugi roditelji nisu prihvatili hobi dobro na početku. Morao sam malo tajno da letim, pa postepeno da se diskutuje o letenju u našoj kući, da bih u datom momentu rekao da i ja letim kao i oni što ih gledaju na televiziji. Odveo sam ih na aerodrom i objasnio kako to funkcioniše i posle su s optimizmom to prihvatili.
Sigurnosni padobran
– Sam osećaj letenja je fantastičan, a svaki let je drugačiji od onog prethodnog. Adrenalin je uvek maksimalan i bez toga nema letenja. Padobran ne koristimo jer letimo na malim visinama, ali postoji balistički padobran, koji je privršćen za celu letelicu i u slučaju potrebe spušta celu letelicu na zemlju – priča Nebojša.
Strah čuva život
Nebojša kaže da strah uvek postoji i da je garant sigurnosti.
– Dok god imaš strah, ti si pažljiv. Kad se izgubi strah, ulazi se u rutinu, a u vazduhoplovstvu to može biti veoma opasno. Imao sam jedno loše iskustvo u proleće kad se na visinama meša topao i hladan vazduh. Poleteo sam po prilično vetrovitom danu i mada nije bilo prigodno za letenje, želja je pobedila meteorološke uslove. Vazduh je bio turbulentan i bacao me na sve strane, ne mnogo, ali dovoljno da ne mogu da sletim odakle sam pošao. Pokušao sam tri puta da se spustim na pistu i nisam uspeo. U takvim momentima pilot mora brzo da donese odluku šta da radi. Pošto sam bio sa dobrim prijateljem u avionu, odlučio sam da odem na drugi veći aerodrom gde je bilo bezbednije da se sleti. Tamo smo ostali do kasno uveče dok se vetar nije malo smirio da bismo mogli da se vratimo odakle smo poleteli – prepičava svoje jedino neugodno iskustvo Nebojša Stokić.
