U Srbiji ima gotovo 250.000 ljudi koji nisu na spisku korisnika PIO fonda, odnosno žive bez penzije a stariji su od 65 godina. Prema poslednjem popisu stanovništva, u 220.000 domaćinstava bar jedna osoba ne očekuje penzioni ček svakog meseca, dok u oko 18.000 domaćinstava poštar ne zvoni ni za jednog bračnog druga. Penzioni ček ne stiže uglavnom pripadnicama lepšeg pola, pošto od ukupnog broja starijih bez prihoda, čak 85 odsto čine žene, pišu Novosti.
Prema studiji “Socijalna zaštita u starosti: dugotrajna nega i socijalne penzije”, autorki Katarine Stanić i Gordane Matković, postoje tri moguće opcije koje bi mogle da se razmotre kod nas. To su podizanje porodične do najniže invalidske, odnosno starosne penzije, uvođenje garantovane penzije ili posebnog modula socijalne pomoći.
– Prva opcija bi, prema procenama iz 2012. godine, obuhvatila 115.000 porodičnih penzionera za šta bi godišnji rashod bio 0,1 odsto BDP-a – smatra Katarina Stanić. – Druga opcija, odnosno tzv. garantovana, ne bi zavisila od starosne granice (na primer 65. godina) uz uslov da njihovi prihodi od penzije (ili zarade) ne prelaze određeni iznos. U 2012. godini on je, recimo, bio 12.000 dinara. Na nju bi moglo da računa 190.000 starijih od 65 godina i oko 20.000 poljoprivrednih porodičnih penzionera. Za taj poduhvat bi trebalo izdvojiti od 0,3 do čak jedan odsto BDP-a i u zavisnosti od starosne grupe penzija bi iznosila od 8.730 do 12.000 dinara.
Autorke Stanićeva i Matkovićeva smatraju da bi posebnan model socijalne pomoći za stare bio najprihvatljiviji u našim uslovima, ali bi onda trebalo razmisliti o ukidanju najniže penzije u sistemu.
– Procenjeni rashodi za NSP za stare kreću se od 0,033 odsto za varijantu sa postojećom osnovicom, ali uz koeficijent za svaku staru osobu od 0,7 do 0,3 procenta i na taj način bi se osnovica za staračko domaćinstvo značajno uvećala za oko 15 procenata i ukinuo bi se imovinski cenzus.
Hrvati planiraju da do kraja 2019. utvrde kriterijume za obuhvat potencijalnih korisnika, imovinski i dohodovni cenzus, kao i parametre za izračunavanje visine nacionalne penzije, a do poslednjeg kvartala 2020. planira se uspostavljanje zakonodavnog okvira.
To znači da bi u 2021. mogla da počne isplata. Procenjuje se da oko 100.000 osoba starijih od 65 godina u Hrvatskoj nema nikakva primanja, iako ih samo 9.287 prima socijalnu pomoć. Najveći izazov biće određivanje optimalnog iznosa nacionalne penzije, koji bi morao biti veći od socijalne pomoći (maksimalno 900 kuna za samca), a opet manji od najmanjeg mogućeg iznosa penzije.
Stanićeva i Matkovićeva smatraju da bez obzira na izbor opcije, socijalne penzije u Srbiji ostaju otvoreno pitanje, koje će imati veliki značaj u budućnosti. Obuhvat starijeg stanovništva penzijskim osiguranjem je trenutno relativno visok, ali će problem nastati za 15 do 20 godina pošto je od devedesetih godina do danas sve manje ljudi u osiguranju.
– Nezaposlenost, siva ekonomija i prijavljivanje radnika na najnižu osnovicu karakteristični su za tržište rada već dugi niz godina – kaže naša sagovornica. – To će rezultirati velikim brojem minimalnih penzija i značajnim brojem onih koji neće moći da ostvare pravo na penziju. Troškovi za rashode iz PIO će se smanjivati, a može se očekivati i veći značaj socijalnih penzija nego što je to slučaj sa sadašnjom generacijom starih osoba.
Neke države su danas ovaj problem rešile uvođenjem tzv. targetiranih penzija, kao što je to slučaj u Finskoj, koja se dodeljuje na osnovu prebivališta, dok u Švedskoj postoji garantovana penzija. One pripadaju onima koji ne ispunjavaju uslove iz penzijskog osiguranja, dok u Nemačkoj postoje programi socijalne pomoći dostupni celokupnom stanovništvu.
MANJAK STAŽA
Više od polovine korisnika minimalne penzije u Srbiji je radilo samo 20 godina, a više od 85 odsto nije duže od 25. To znači da u najvećem broju slučajeva ona nije posledica niske zarade tokom radnog veka, već malog broja godina radnog staža.
DOPUNA
Institut nacionalne penzije trenutno ima stotinak država širom sveta kao osnovni mehanizam zaštite starijih osoba od siromaštva. U razvijenim zemljama one su samo dopuna, kao neka vrsta socijalne pomoći. Osim Novog Zelanda i Holandije, preostalih 20 zemalja OECD takođe imaju neku vrstu ovakvih primanja. U istočnoj Evropi ona predstavlja obezbeđenje minimalnog dohotka u starosti.
