Posle tri decenije policiji se javili svedoci: Umesto blizanaca upisali abortus u požarevačkoj bolnici?

Sve se dešavalo 1991, kada je Emina došla na redovnu kontrolu u dispanzer za trudnice, u sedmom mesecu trudnoće. Doktorka Š. joj je rekla da je sve u redu, ali da ipak dođe na vanredni pregled i da ne ostavlja knjižicu na šalteru. Kada je došla, u ordinaciji su bile još dve žene u belim mantilima.

Doktorka me nije pregledala, samo su mi ove žene “uzele anamnezu”. Onda mi je doktorka rekla da bi svaka trudnica trebalo da provede na ispitivanjima nedelju dana, i da ja imam tu privilegiju. Dala mi je uput za požarevačku ginekologiju – priča Emina, za “Novosti“.

U bolnici, na odeljenju ginekologije, već kod lifta sačekala ju je sestra sa bocom infuzije. Smestili su je u četvorokrevetnu sobu pored porodilišta. Iz bočice je polako kapala tečnost satima. Tako je počeo prisilni porođaj.

– U ponoć su počeli neverovatni bolovi. Tačno u 3.39 rodilo se prvo dete. Dečak. Porodila sam se sama, na krevetu, u sobi sa zatvorenim vratima. Tako glasno je zaplakao da ga je čula sestra na drugom kraju hodnika i dotrčala pripremljena, sa makazama i čaršavima. Dok je odnela bebu, u 3.45 rodila se i druga. Nisam znala da li je živa jer nije plakala – seća se Emina.

Sestra J. se vratila i rekla da su dva živorođena dečaka stabilno, ali su u inkubatoru zbog težine – jedan je imao kilo i po, a drugi 950 grama. Nju su prebacili u sobu za postoperacioni oporavak. Nisu je čak ni zašili.

Sutradan niko nije znao da joj kaže šta je sa bebama, dok se odjednom nije pojavila doktorka Š. iz dispanzera i počela da kuka: “Šta to bi s našim blizancima?!” Nikada nije dobila umrlicu, niti je videla svoje sinove. Na jedinom papiru koji je imala pisalo je da se nije ni porodila, već da je abortirala, a krivična prijava koju je podnela odbačena je.