Predstavljanje knjige Krivda i pravda Dragomira Antonića

Predstavljanje knjige Krivda i pravda Dragomira Antonića

Foto: Biblioteka Požarevac

Povodom Svetskog dana knjige i autorskih prava u Narodnoj biblioteci „Ilija M. Petrović“ Požarevac održano je književno veče na kome je publici predstavljena knjiga Dragomira Antonića Krivda i pravda u izdanju IK ,,Pešić i sinovi’’ u okviru biblioteke Testament (2019).

Pored autora Dragomira Antonića, etnologa, učesnica je bila i Vesna Pešić, osnivač i urednica IK „Pešić i sinovi“.

Etnolog Dragomir Antonić rođen je u Čačku, 1948. godine. Etnologiju je završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dugo je radio u Etnografskom institutu Srpske akademije nauka. Bio je kraći period i direktor Etnografskog muzeja u Beogradu, a zatim je radio u sopstvenoj agenciji za etnografske i srodne usluge. Autor je više knjiga: Običaji kod Srba, Običajni bonton, Kuvar o sremušu, Posni jelovnik za 40 dana posta, Posni kuvar, Sve o afrodizijacima, Bombardovanje se nastavlja… Autor je brojnih članaka objavljenih u novinama i časopisima, a godišnjak Srpski narodni kalendar objavljuje se od 1991. godine pa do danas, 2019. odnosno 7527. godine. Snimio je više filmova i TV emisija etnografskog karaktera, a najpoznatiji je film o Hilandaru. Za magazin Pečat Dragomir Antonić piše kolumne osam godina. Kolumne koje su sabrane u knjizi odabrala je Mirjana Sisojević Radojičić. Dragomir Antonić zaljubljenik je u istinu i pravdu i ne dozvoljava da memla obuhvati našu prošlost.

VASKRSENjE I NAJMLAĐI KAPLAR NA SVETU – Objavljeno u „Pečatu“ broj 212., 13. april 2012. str. 70.

Veliki praznik traži od vernika da dokažu da imaju snage da žive. Kao što je tu snagu našao Miloš Mišović kada je na Krfu spasao sebe i dečaka Momčila Gavrića.

Danas je Veliki petak, dan raspeća na krst Isusa Hristosa, jedini dan u godini kada u svim pravoslavnim hramovima širom planete utihne liturgijsko pojanje, a iznosi se plaštanica. Po narodnom verovanju, prilikom provlačenja ispod plaštanice, trebalo bi se pomoliti Bogu i nešto poželeti. Veruje se da će želja biti ispunjena. Rajska nebeska vrata koja su se juče na Veliki četvrtak otvorila, po narodnom verovanju biće otvorena sve do Svetlog petka. Ovo je dan mučeništva i stradanja za hrišćane, dan sećanja na sve koi su mučenički stradali za veru, slobodu i Časni krst. Sin božji je stradao da pokaže snagu žrtvovanja, a njegovim vaskrsnućem Svevišnji nam je pokazao i dokazao da velika žrtva donosi i veliku nagradu.

Veliki dan i veliki praznik traže od vernika da se odmaknu od svakodnevnih ovozemaljskih stvari i događaja. To je suština praznika. Zaboravimo na svakodnevicu, bar na jedan ili dva dana odmorimo se i setimo razloga zašto praznujemo. Setimo se i pričajmo, razgovarajmo o precima, daljoj i bližoj istoriji, događajima iz detinjstva, lepoti življenja i druženja. Suočimo se sa radostima i nevoljama. Utvrdimo umemo li da se nosimo i sa jednim i sa drugim, Sve je to deo našeg života. Možda mi nismo zaslužni za sve nevolje koje su nas našle, kao što nismo zaslužni ni za radosti koje su nam došle, ali pošto nas je sve snašlo pokažimo pre svega sebi da imamo snage i vere da bar ovih dana podnesemo sve bez roptanja i jadikovanja. Dokažimo da imamo snage da živimo. Nemojmo skakati sa prozora, balkona, krovova, mostova i lišavati se života zbog nevolje koje nam se čine nerešivim. Sve se da rešiti i svaka je nevolja prolazna. Imajmo vera, a ona će nam dati duhovnu snagu da iskažemo milosrđe prema onima koji su u težem položaju od nas. Svestan sam da je svakom svoja muka najteža, ali verujte uvek postoji neko kome je teže. Nije to uteha i neće nikom od nas biti lakše ako znamo da je nekom drugom teže, niti predlažem da se organizuje takmičenje ili televizijska predstava gde bi pobedila osoba za koju gledaoci glasanjem utvrde da je baš njoj najteže. Želim da sve vas zamolim da ovih prazničnih dana duševno pogledamo sebe i druge. Saznaćemo mnogo o sebi i drugima i, biće nam lepše.

Dobri ljudi Srbi poslali su mi priču o Momčilu Gavriću, najmlađem kaplaru na svetu. Priznaću, na svoju sramotu, da o dečaku kaplaru skoro ništa nisam znao. Čovek se uči dok je živ i zato ću citirati delove pisma koje sam dobio, a vas zamoliti da ih pročitate. Priču je ispričao Goran Vilić, istoričar Muzeja „Jadra“ u Loznici, a objavljena je u lokalnim novinama. Gospodin Vilić je poslao i fotografije Momčila u uniformi. Blagodarim mu.

Momčilo Gavrić je rođen 1906. godine u selu Trbušnica (Opština Loznica), ispod planine Gučevo. Bio je osmo dete svojih roditelja, oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Dva brata su bila već u srpskoj vojsci i oni su preživeli rat. Mali Momčilo je pobegao kroz šumu. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva, kojim je komandovao major Steva Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao i zajecao: „Čiko, sve su mi ubili“. Major ga upita: „Znaš li da bacaš bombe?“. Momčilo reče da je bacao samo kamenje. Major uze bombu i pokaza kako se sa njom rukuje. Postroji vojnike i reče: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“ Tucović odabra Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć krenu Mišović s Momčilom i zateče pijane Švabe gde pred kačarom Gavrića šenluče. Mišović baci bombu, zatim drugu. Treća nije bila potrebna. Tada je Momčilo postao borac srpske vojske.

Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici mu je kupio za poslednji novac venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu“. Momčilo ga je poslušao, a kad su prošli Skadar, ribica više nije bilo. Mišoviću je počelo da nestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatre rekao je Momčilu: „Sinko, bojim se da neću moći više. Uhvati se za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage…. Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje“. Vukao je Mišković malog Momčila, dok ga glad i zima nisu slomili, i on pade u sneg. Momčilo stade, dade mu ruku: „Idi Momčilo, ne obaziri se na mene“ – reče Miloš. Momčilo se sklupča oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Miš, ja neću dalje, hoću da umrem sa tobom“. Kako da umre dete? Miloš skupi snagu, ustade i posrćući stiže do pristaništva u Draču. Na Krfu Momčilu su prišili zvezdicu na naramenicama. Devetogodišnji Momčilo Gavrić postade najmlađi kaplar na svetu.

Čekajući proboj fronta gde je ranjen, opismeni se, a posle rata otišao je u Englesku na školovanje. U Beograd se vratio 1921. godine i živeo u njemu do 1993. godine. Naravoučenije izvucite sami.

Hristos Vaskrse!

KOMENTARIŠI