Hilandarski monah Sava Srpski, pre postriženja princ Rastko Nemanjić, bio je među savremenicima slavan kao diplomata, pregovarač, svetski putnik, prosvetitelj, zakonopisac, tvorac nacionalne crkve. Istoričari ukazuju da je Sava, iako po činu samo monah, prekinuo građanski rat svoje braće Stefana i Vukana, u koji su umešali kao saveznike Ugarsku i Bugarsku, dovodeći Srbiju na rub propasti.
U najtežem trenutku pojavio se Sava s grupom hilandaraca, bivših službenika Nemanjinog dvora, i očevim moštima, zaustavio je građanski rat i svojim autoritetom praktično postavio na presto prvog srpskog kralja Stefana. Docnije je u kontaktima s papom izdejstvovao da ovaj iz Rima od pape dobije krunu, a krunisao ga je sam Sava, kao prvi srpski arhiepiskop koga je imenovao pravoslavni vizantijski car s titulom Hristovog namesnika na zemlji.
Sava, siva eminencija Srbije, ima ključnu ulogu i za vreme vladavine svojih sinovaca Radoslava i Vladislava, čiji tron je siguran jedino kad ih on podržava. Kad zanemarimo dogmatska i poetizovana žitijna tumačenja Savinog života suočavamo se s pravim čudima Rastka, najmlađeg i najtalentovanijeg sina oca nacije Stefana Nemanje. Crkveno predanje u prvi plan ističe Savine hrišćanske osobine i podvige, ali ni ono ne uspeva da sakrije njegovu samostalnost, odlučnost i izuzetnu fizičku snagu. Sava se zamonašuje u ruskom Pantelejmonu, a zatim odlazi u vizantijski Vatoped, gde može da stekne više znanja i državničkih veza.
Narodne legende Svetog Savu predstavljaju kao srpskog Prometeja koji pronalazi bezbrojne puteve, prevoje i izvore na planinama, otkriva pismenost, medicinu, tajne zemljoradnje, građevinarstva, obrade metala.
Istoričari ističu da su Savi sva vrata tadašnjeg civilizovanog sveta bila otvorena: on je u četiri oka razgovarao s vizantijskim carevima, jerusalimski patrijarh ga je uvažavao, kontaktirao je s papom, a egipatski sultan ga je ugostio kao važnu ličnost i dao mu oružanu pratnju do Sinaja.
Sveti Sava sve postiže, iako je neprestano na putu koji je započeo u sedamnaestoj godini, kad je iz Rasa otišao na Atos, duhovni, prosvetni i diplomatski centar “vizantijskog komonvelta”. On se i tamo ističe i u svetogorskoj prestonici Kareji dobija svojevrsnu rezidenciju, isposnicu i skriptorijum. Mladi princ-monah u direktnim kontaktima s vizantijskim carem dobija pravo na nezavisni srpski manastir Hilandar, srpsku ambasadu na Atosu, koji je sedište ujedinjenih nacija pravoslavnog sveta.
Sava putuje između Svete Gore i Konstantinopolja, a kad Srbiji zapreti propast od građanskog rata on se vraća kući da je spase. Odlazi u Nikeju, gde dobija titulu arhiepiskopa. Kad smiri situaciju u zemlji, on odlazi u Svetu zemlju gde kupuje tri manastira čiji konaci postaju obavezna stanica ruskih i srpskih hodočasnika. Tokom drugog putovanja u Svetu zemlju, Sava stiže do Sinaja gde stvara srpski skriptorijum. Prevaljuje hiljade kilometara kad se kopnom putovalo peške ili na konju, a po moru jedrenjacima.
Umire u Trnovu prilikom povratka s hodočašća.
Kako je Savu čulo toliko ljudi kad nije bilo medija? Kako je uspeo da uradi toliko stvari, a ceo život je proveo na putu? Ko je, u stvari, bio Sava Hilandarac?
– Žitija i nekoliko dokumenata Savinih savremenika praktično su sve na čemu se zasniva naše znanje o ličnosti koja je i za života smatrana velikim državnikom, diplomatom i živim svecem – kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković. – Još 1200. dok Simeon i Sava tek grade Hilandar, ruski episkop Antonije Novgorodski u opisu najvećih svetinja Carigrada ističe da je posetio hram Bogorodice Evergitide čiji je ktitor “srpski knez Sava”. Sava uživa ogroman ugled od Sinaja do Soluna. Njega vizantijski car Teodor Laskaris u Nikeji prima kao rođaka i daje državotvorni akt o autokefalnosti crkve. Jerusalimski patrijarh Atanasije od Save traži informacije o svetskoj situaciji, što beleži Savin učenik Domentijan: “Kako svet, da li su mirna carstva po zemljama i da li je dobro država carstva vašega?”
Ugledni vizantolog konstatuje da srpska istoriografija još uvek poznaje samo konture veličanstvene slike Savinog vremena.
– Ne greši ruski episkop Antonije Novgorodski kad Savu naziva srpski knez, jer on to i jeste. On vlada “carstvom koje nije od ovoga sveta” – verom i idejom. Po pravu Hristovog namesnika na zemlji vizantijski car Savi daje titulu “arhiepiskopa srpskih i primorskih zemalja”. A kad vam u srednjem veku Hristov namesnik na zemlji izda dokument da imate crkvu, nema većeg dokaza državnosti. Na osnovu toga Sava stiče pravo da svog brata ovenča srpskom krunom. To veoma jasno pokazuje ko je bio istinski vladar Srba – zaključuje dr Stanković.
MUKE SRBIJE SLIČNE DANAŠNjIM
Srbija je i u Nemanjino vreme imala muke slične današnjim, stešnjena između Zapada pod duhovnom vođstvom pape i pravoslavnog istočnog Rimskog carstva, koje je Srbe gledalo s visine.
– Nemanja je iskusio borbu zapada i istoka preko leđa Srbije i svestan je da vojna sila bez mudrosti neće mnogo vredeti. On ima dvojicu starijih sinova, ali najmlađi Nemanjić ima izuzetne sposobnosti i najdostojniji je naslednik prestola. Nemanju to brine s obzirom na to da je i sam jedva preživeo sukobe s braćom. Verovatno on sam upućuje Rastka na Svetu Goru, gde je u to vreme neopisiv centar duhovne ali političke moći, riznica blaga i znanja. Nemanja se posle zaokruživanja svetovne Srbije 1197. pridružuje Savi na Svetoj Gori, da zajedno stvaraju srpsku duhovnu prestonicu – kaže prof. dr Vlada Stanković.
