Od kad je sveta i veka u dolini Peka, od Kučeva do Majdanpeka, tragalo se za zlatom

Nije zlato sve što sija, ali kad se u reci Pek dobro „protresu” pesak, mulj i šljunak može i da zasija koja ljuspica zlata. Ako bi se ispiraču, bolje reći tragaču, posrećilo da nađe malo veći grumen, onda je to trenutak za nezaborav. Ipak, retko se to događa, jer se za ceo dan uglavnom pronađe oko pola grama ovog plemenitog metala. Od kad je sveta i veka u dolini Peka, od Kučeva do Majdanpeka, tragalo se za zlatom. Nekad je ispirača bilo mnogo više, danas se tek poneko bavi ovim poslom, više iz hobija i u turističke svrhe, posebno kad je u Kučevu tradicionalna manifestacija „Homoljski motivi” i kad se, kod mosta preko Peka, sjati mnogo naroda da gleda „kako se ispira zlato”.

Da zlata ima u ovim krajevima, niko ne spori. Ima ga u okolnim brdima, u rudi bakra, ali i u reci Pek. Uostalom, još je čuveni putopisac Feliks Kanic zabeležio „da se Kučevo nekad zvalo Starozlatija”. Oni koji su mu dali takvo ime sigurno su imali debeli razlog, baš kao i kad su ga prozvali gradom u zlatnoj dolini. Varoš od toga nema neke posebne vajde, za razliku od ispirača koji za plemenitim metalom tragaju u Peku i njegovim pritokama.

Najbolji „ulov” u proleće

Povedete li u Kučevu priču o zlatu, oni koji se bave hronikom Zvižda i Homolja vratiće vas na vreme od pre Drugog svetskog rata kada je, uz pomoć velikog bagera, u Neresnici vađeno „sedmorodno” zlato. Vlasnik bagera bio je niko drugi do kralj Aleksandar Karađorđević. Poslovalo se pod patronatom akcionarskog društva „Neresnica-Glogovica”, a prema nekim zapisima, mesečno je vađeno između 25 i 32 kilograma zlata. Sve je bilo dobro i zlato se gomilalo, ali je naišao rat, bager je zaustavljen, a posle i prodat kako staro gvožđe. Učinak mu je bio prilično dobar: izvadio je oko sedam tona 22-karatnog zlata.

Priča o bageru se tu završava, a nas zanimaju pojedinačni ispirači, oni koji po ceo dan stoje u vodi, kojima su i ruke u vodi, izvlačeći lopatom pesak i mulj, a onda sve to u poseban alat, u nadi da će možda zasvetlucati koja ljuspica ili grumenčić zlata.

– Za pola grama zlata često treba isprati oko dva kubika peska i mulja – pripovedao je, jednom prilikom, Živorad Jakobović, ispirač iz sela Voluja.

U proleće, kad voda nanese pesak i mulj, a vodostaj je nizak, šanse da se pronađe plemeniti metal su, naravno, veće. Jedino nema velikih grumena.

– Ma, to su obično mrvice, kao najmanji kamenčići – govorio je Jakobović, pokazujući grupi znatiželjnika kako se ispira zlato.

Sa čizmama za duboku vodu ispirač ulazi u Pek. Reka se može pregaziti, dan sunčan. U trenu se latio lopate. Mulj i pesak stavlja u pralište. Sipa vodu, sve što je nepotrebno odlazi u reku. Ostatak prebacuje u ispitak. Pipa prstima, protresa, pažljivo zagleda. Nema zlata. Novi pokušaj… Ovo je bila predstava za turiste. Kad je posao „ozbiljan”, radi se i po nekoliko sati, često od jutra do zalaska sunca. Bole leđa i ruke, noge umeju da utrnu. Ako želite zlato, nema posustajanja. Pauza, tek toliko da se nešto prezalogaji.

Zlatne naslage su na dubini od četiri do pet metara. Ispirači se najviše obraduju niskom vodostaju i sunčanom danu. Po ceo dan su u vodi, vadeći pesak i mulj, a da bi došli do pola grama zlata potrebno je mnogo sreće, a još više znoja. Oni koji su posmatrali kako se to radi (makar što ispirači vole da rade sami, bez publike, i da ono što nađu bude tajna) zapazili su da posla nema bez dve osnovne alatke: prališta i ispitka. Prva ima posebne pregrade, pre bi moglo da se kaže prepreke, kako bi se zlato zadržalo, a u drugu, bila drvena ili u novije vreme plastična, stavlja se pročišćeni sadržaj iz prališta. Postoji i „vlaški ispitak”, pravljen od mekog drveta, mada je sve češće u upotrebi američki, okruglog oblika i od plastike.

I, sad bi neko rekao: pa, šta je tu novo kad se o alatu ispirača uglavnom sve zna. Uvek je novo kad vam, u detalje, pričaju kako tragaju za plemenitim metalom, iščekujući šta će doneti svaka nova lopata mulja i peska, da li će imati sreću ili će morati da budu još uporniji, veštiji i da ih sreća prati. Zasija u mulju kvarc kojeg voda kruni, pa se zlato odvoji od njega, ali to ne može da prevari iskusne ispirače. Kad zlato zasija na suncu, celo telo zatreperi.

Kako do „zlatnog džepa”

Leto je idealno da se traga za zlatom. Nažalost, malo je ispirača. Nije problem u alatu, lako ga je nabaviti, nego je stvar u tome da li ste uporni, a pre svega da li ćete imati sreću. To je sezonski posao, najčešće se radi kad je voda podnošljive temperature i kad može duže da se u njoj stoji. Ima i onih koji za zlatom tragaju i zimi. Hladno jeste, ali kad pronađu koji grumenčić brzo se ugreju.

Da li se sve to isplati? Jedni kažu, nema od toga vajde, to je gubljenje vremena, čak i da je hobi. Drugi, pak, smatraju da se starim, oprobanim načinom ispiranja ili sa modernijom tehnologijom može doći do dobre zarade. Naiđu i dani kad je trud uzaludan i kad u pesku, koliko god ga ispirali, nema zlata. Tada ne pomaže ni upornost, već samo sreća. Nju su najviše imali oni koji su pronašli grumene od pet, deset i od 28 grama! Ostalo je zapisano da je najveći grumen imao 103 grama, a pronađen je desetak kilometara od Majdanpeka, unutar kruga nekadašnjeg rudnika zlata u Blagojevom kamenu.

Gaze ispirači zlata Pek, merkajući mesta za koja veruju da kriju pokoji komadić zlata. Najbolje prolaze oni koji otkriju „zlatni džep”. Ali, ni do njega nije jednostavno stići. I tu su presudni iskustvo, poznavanje terena, naravno upornost i sreća. Kako u poslednje vreme nema ispirača, niko ne obraća pažnju na ovakva mesta. Jedino zlata ima, i uvek će ga biti u ovom delu Srbije. Svi osvajači i sve civilizacije su za njim tragale. Naravno, neki su se od traganja ovajdili. Skupljali su ljuspicu po ljuspicu, grumen po grumen, makar bio i milimetarski, stavljali u teglice i odnosili kući da bi, na miru, posmatrali svoj „ulov”.

Sada su druga vremena, došla je i nova tehnologija, makar što je alat ispirača uglavnom isti. Osim krampa, lopate, prališta i ispitka neko pridodaje i „vešeraj”, postrojenje sa pregradama. Postoji i „vešeraj” u kojem se voda za ispiranje doprema agregatskom pumpom, a na kraju postrojenja je „tepih” koji zadržava zlato. Navodno se takvim načinom ispiranja može dnevno dobiti od četiri do osam grama zlata. Tako tvrde ispirači, ali sve treba uzeti sa rezervom, jer ono što rade i pronađu vole da ostane „zlatna tajna”.

Koliko puta se iz vode izvadi otpadni materijal, toliko puta postoji i mogućnost da se pronađu komadići zlata. Sreća je u ovom poslu najčešće pominjana reč.

AVETINjSKI BLAGOJEV KAMEN

Rudnik zlata Blagojev kamen, na putu Majdanpek – Kučevo, 170 km od Beograda, danas izgleda avetinjski: oronule i napuštene zgrade, kuće bez ljudi. Kao jedan od najpoznatijih rudnika zlata aktiviran je 1902, a prestao sa radom 1961. Nekada je u njemu bilo oko 1.000 stanovnika. Imao je školu, dom kulture, bioskop. Kad smo sredinom leta prolazili ovim mestom, zapazili smo da se jedino na železničkoj stanici kočoperi ime. Sve ostalo je ruinirano. Do 1991. u Blagojevom kamenu je bilo oko 140 rudarskih porodica, a sada bitiše jedva desetak penzionera.