Ovako Aleksandar Buričić, predsednik MZ Točka, austrijski penzioner, opisuje kako su meštani Točke živeli pre nego što su otišli u inostranstvo i kako je njihovo selo postalo najbogatije u opštini Žabari.
Aca Obradović, koji je sa suprugom Slobodankom u Nemačkoj tri decenije, kaže da je samo u staju i druge poljoprivredne objekte ugradio 45.000 blokova. Kada bi završili redovan posao, njih dvoje bi čistili biroe da bi što više zaradili. Ustajali su u četiri sata, a kod kuće bili oko devet uveče.
– Nedavno smo prestali da radimo prekovremeno jer smo napravili kuću, pomoćne objekte, i upravo radimo ogradu koja će nas koštati 15.000 evra. U kući imamo osam kupatila. Pošto imam sinove Sinišu i Vojkana, pa snahe i unučad, računao sam da nam je toloko potrebno. U pet kupatila nikada nismo ušli. Koristimo samo “ljubavno” i dva klasična – šali se Aca.
Točka ima 90 domaćinstava, a 110 domova, jer neki imaju po dve-tri kuće. Otkako je prvi meštanin daleke 1964. godine otišao u beli svet, a ostali videli da je njegovo domaćinstvo napredovalo, familija za familijom odlazila je u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Italiju. Sada 80 procenata meštana radi u inostranstvu. I svi govore po tri jezika.
Maternji im je vlaški, znaju srpski i jezik zemlje u kojoj rade. U želji da naprave naselje slično onima sa Zapada, sedamdesetih godina prošlog veka počeli su da grade velelepne kuće i vile, među kojima najmanja ima 300 kvadratnih metara, dok se najveća prostire na više od 1.000 kvadrata. Uradili su asfalt, uličnu rasvetu, uveli telefone, a pošto su im lopovi obijali kuće, postavili su video-nadzor ili ih osigurali.
– Sve imamo, samo sreću nemamo. Žalim što smo malo vremena provodili sa decom. Stekli smo kapital, ali smo izgubili decu – kaže Aca Obradović.
Njegov imenjak Buričić, čiji porodicu čine supruga Olga, sin Dragiša, snaha Slavica, unuci Mirko i Saša i unuka Sabrina, koji takođe imaju svoje porodice i decu u Nemačkoj, kaže da će sin možda da se vrati, ali unuci teško.
– Eto, kupio sam sto za 24 osobe. Koristili smo ga možda četiri-pet puta. Retko kada smo svi na okupu – žali Buričić.
I austrijski penzioner Ljubiša Denić zvani Kurić, čiji su sinovi Šilja, unučad i praunučad u Nemačkoj, žali zbog razdvojenosti.
https://youtu.be/D7ZOJtJC77I
– Počeli smo od nule. Bili smo žedni i gladni. Željni obične šljive. Hteli smo da zaradimo, da napravimo bar dve-tri sobe. Da nam se drugi ne smeju. Kada sam drugi u opštini kupio traktor, dolazio sam za vreme setve i radio i danju i noću. Predavao sam po 40 vagona žita, što od Žabara do Vlaškog Dola nije mogla nijedna zadruga. Tri puta sam bio rekorder. Prvi sam u selu imao kombajn – hvali se Ljubiša, i pita se zašto su teško stečen novac uložili u vile kada je neizvesno da li će deca da im se vrate.
Isto pitanje muči i Živojina Belčića, koji je u Austriji od 1973. godine sa suprugom Danicom, i koji ima sinove Stanka i Bobana i četiri unuka, koji takođe imaju svoju decu.
– Pusta sirotinja! Do škole u Vlaškom Dolu išao sam pešice dva i po kilometra u čizmama. Pošto onako kaljav nisam mogao da uđem, sišao bih u potok da sperem blato. Sve mi je falilo, a sada mi nedostaju samo deca – tužno će Živojin.
Meštani Točke su zahvalni što im je opština omogućila da dobiju asfalt, niskonaponsku mrežu i bandere. Kada su prvih godina dolazili u zavičaj, po celu noć bi sedeli na ulazu u selo, jer blato ni pešice nisu mogli da pređu. Oni su u električnu mrežu uložili 700.000 šilinga, a za asfalt 600.000 šilinga.
