Odgovornost za štetu nastalu u poslovanju često je predmet pravnih sporova, naročito kada je uzrokovana postupanjem zaposlenog. U praksi se javljaju različite situacije – oštećenje tuđe imovine, izazivanje povrede, pogrešno savetovanje, greška u usluzi ili prekoračenje ovlašćenja – koje mogu imati posledice ne samo za pojedinca koji je štetu prouzrokovao, već i za firmu u kojoj radi.
Obligaciono pravo jasno propisuje pravila o odgovornosti pravnog lica za štetu koju uzrokuju njegovi zaposleni u obavljanju radnih zadataka. Pitanje nije samo pravne prirode, već i poslovno važno, jer se odnosi na finansijsku sigurnost, reputaciju i kontinuitet poslovanja. Zakon prepoznaje da su firme organizacioni sistemi koji koriste rad drugih lica u ostvarivanju svoje delatnosti, pa tako odgovornost može pasti i na samog poslodavca, bez obzira na ličnu krivicu.
Pravila o odgovornosti pravnog lica za radnje zaposlenih
Pravno lice odgovara za štetu koju njegov zaposleni prouzrokuje trećem licu u vezi sa obavljanjem poslova i zadataka koje mu je poverio poslodavac. Ova odgovornost se zasniva na objektivnom principu, što znači da nije neophodno dokazivati krivicu poslodavca – dovoljno je da postoji uzročna veza između radnje zaposlenog i nastale štete. Zakon predviđa da je firma dužna da nadoknadi štetu koju je njen radnik prouzrokovao tokom ili povodom izvršavanja svojih radnih obaveza, čak i ako je to učinio nenamerno ili iz nehata.
Odgovornost se ne ograničava samo na radna mesta u užem smislu. Poslodavac može odgovarati i za štetu koja nastane van prostorija firme, ako je radnja povezana sa izvršavanjem radnog zadatka – na primer, ako vozač službenog vozila izazove saobraćajnu nezgodu, ili ako agent u prodaji ošteti robu u objektu kupca. U tim slučajevima, obaveza firme je da obešteti oštećenu stranu, a zatim, ukoliko postoje zakonski uslovi, može tražiti naknadu od zaposlenog kroz takozvani regresni zahtev.
Ova pravna konstrukcija ima za cilj zaštitu trećih lica i održavanje poverenja u poslovni sektor. Pravo u oblasti obligacionih odnosa jasno definiše granice i uslove pod kojima se tereti firma, ali i daje poslodavcima mogućnost da, kroz interna pravila i osiguranje od odgovornosti, ublaže posledice ovakvih situacija. Pravovremeno informisanje, jasne procedure i kontinuirana kontrola ključni su faktori u prevenciji štete i smanjenju pravnih rizika za firme.
Obligaciono pravo i regresni zahtev prema izvršiocu štete
Kada firma kao poslodavac nadoknadi štetu trećem licu zbog radnje svog zaposlenog, ona stiče pravo da traži povraćaj isplaćenog iznosa od samog izvršioca štete. Ovaj mehanizam poznat je kao regresni zahtev. Njegova svrha je da obezbedi ravnotežu između zaštite trećih lica i pravičnosti prema poslodavcu, koji snosi odgovornost bez obzira na sopstvenu krivicu. Obligaciono pravo precizno uređuje ovu situaciju, omogućavajući firmama da se zaštite od finansijskih gubitaka izazvanih ponašanjem svojih zaposlenih.
Regresni zahtev se može podneti samo ako su ispunjeni određeni uslovi. Prvi je da je šteta zaista nastala, a drugi da je poslodavac istu nadoknadio oštećenom trećem licu. Treći i ključni uslov odnosi se na okolnosti pod kojima je šteta nastala – ako je radnik postupao mimo propisa, sa nepažnjom ili je svesno prouzrokovao štetu, poslodavac ima pravo da od njega zahteva nadoknadu. U slučaju lake nepažnje, visina regresnog zahteva može biti ograničena, dok kod namere i grube nepažnje zaposleni može snositi punu odgovornost.
Obligaciono pravo dopušta da se regresni zahtev sprovodi kroz vansudski dogovor ili sudskim putem, ukoliko zaposleni odbije da plati. Pravni okvir dozvoljava poslodavcu da deo iznosa naplati kroz umanjenje zarade zaposlenog, ali pod uslovom da su ispunjeni svi zakonski uslovi i da se poštuje ograničenje u visini obustave. Jasno definisani interni akti, pravilnici o radu i ugovori sa zaposlenima često sadrže odredbe koje predviđaju regresnu odgovornost, čime se smanjuje prostor za nesporazume i olakšava sprovođenje prava u praksi.
Uslovi za izuzeće odgovornosti
Iako pravno lice u načelu odgovara za štetu koju je zaposleni prouzrokovao trećem licu, postoje situacije u kojima se ta odgovornost može isključiti. Zakon predviđa određene uslove pod kojima firma ne snosi posledice, odnosno ima mogućnost da se oslobodi odgovornosti. Ključni kriterijum jeste prekid uzročne veze između štetne radnje i radnog zadatka, kao i postojanje činjenica koje pokazuju da je zaposleni postupao potpuno van okvira svojih ovlašćenja.
Prvi i najčešći osnov za izuzeće odgovornosti jeste kada zaposleni nanese štetu delujući izvan granica radnog odnosa, odnosno van službene dužnosti. Ako je radnja počinjena iz ličnih motiva, u svoje ime i suprotno interesima poslodavca, firma može dokazivati da ne postoji odgovornost na njenoj strani. Na primer, ukoliko zaposleni upotrebi resurse firme za privatne potrebe i tom prilikom nanese štetu trećem licu, postoji prostor za izuzeće odgovornosti firme.
Drugi važan uslov za izuzeće odnosi se na delovanje usled više sile ili nepredviđenih okolnosti koje su bile van kontrole firme. Ako se dokaže da su sve mere bile preduzete i da je uprkos tome došlo do štetnog događaja koji nije mogao biti sprečen, pravno lice može biti oslobođeno odgovornosti. U praksi, teret dokazivanja u ovim situacijama leži na firmi. Zbog toga je važno da poslodavci imaju precizno uređene interne procedure, evidenciju o dodeljenim zadacima i sistem kontrole koji može pokazati da su radnje zaposlenog bile samoinicijativne i van zakonskih okvira.
