Najstarija među njima je Stana Dovedan (79) koja je 2010. muža koji je zlostavljao svakog dana za 45 godina braka, ubila sekirom na spavanju.
Stanu je suprug godinama tukao, ponižavao, terao da radi za dnevnicu, uzimao pare za sebe. Jednom je toliko jako istukao kukuruzom po glavi da su moraju da joj ušivaju usnu. Nije mogla kod lekara zbog nedostatka novca, a nije imala čak ni za hranu.
– Jednom me je naterao da idem da berem kukuruz, ali sam se vratila bez para jer nisam mogla da pronađem njivu. Onda je počeo da me bije. Udarao me je dok nisam pala na pod. Možda bi me i ubio da trogodišnji sin nije ustao i počeo njega da šutira – ispričala je prošle godine Stana u razgovoru za list “Alo”.
Kobnog dana, njen suprug je izašao iz kuće po penziju. Vratio se sa novcem u džepu. Stana ga je pitala šta će tog dana da kuva. Rekao joj je:” Idi iz kuće, ne zanimaš me…” Onda je zaspao. Stana je uzela sekiru i udarila ga. Po glavi. Sudilo joj se za ubistvo i osuđena je na 15 godina zatvora.
Ipak, posle šest godina provedenih u zatvoru Stana kaže da joj je žao, da se kaje. Svesna je da je počinila zločin. Ostalo joj je još devet godina, ali ako dočeka tu 2025. neće imati gde da ode.
Stariji sin, koji je sa njom nastavio kontakt posle zločina je umro pre dve godine. Mlađi ne želi da je vidi, a nije je čak obavestio da mu je brat umro. Na poziv socijalnog radnika rekao je da nema sredstava da izdržava majku.
“Ubistvo je bilo jedini način da prežive”
Vesna Stanojević, koordinarka Sigurne kuće tokom svoje karijere susrela se sa desetak žena, koje su posle dugogodišnjeg nasilja, ubile svoje muževe. Kako kaže, sve se one kaju, svesne su šta su učinile, ali po izlasku iz zatvora nemaju gde da odu.
– Većina tih žena su jako dugo, godinama trpele nasilje. I većina je počinila ono što se pravnim rečnikom naziva ubistvo na mah, što podrazumeva znatno manju zatvorsku kaznu. Mi smo u zatvoru razgovarali sa tim ženama. Žao im je što su ubile drugo ljudsko biće, ali nijedna od njih prosto nije imala drugi izbor. One nisu imale izlaz. Trpele su stalno psihičko i fizičko nasilje. Beznađe ih je dovelo u situaciju da počine zločin. To je bio jedini način da prežive. Jedan od najupečatljivijih slučajeva bio je kada je žena, starija od 50 godina iz Pančeva ubila svog muža nožem kojim je krenula da iseče lubenicu. Sve vreme braka je trpela nasilje. Kobnog dana je uzela lubenicu. Držala je nož u ruci. Muž je išao za njom. Pretio joj. Ona se okrenula i zabola nož u njega – kaže Stanojevićeva.
Advokat Miro Bojić branio je nekoliko žena koje su ubile muževe i većini se sudilo za ubistvo na mah.
– Kada žena izvrši ubistvo u trenutku napada muža, znači u nužnoj odbrani jer je njen život ugrožen, sudska praksa je takva da žena bude oslobođena. Ukoliko se utvrdi da je prekoračila nužnu odbranu, sudovi uglavnom izriču kaznu od šest meseci do pet godina zatvora. Ista sudska praksa primenjuje su i kada žena počini ubistvo posle napada muža, kada je ona, bez svoje krivice, dovedena u stranje posebne razdražljivosti. Tada se sudi za ubistvo na mah, i to je privilegovani oblik ubistva, za koji se u sudskoj praksi izriče kazna znatno ispod minimuma – kaže advokat Bojić.
Po izlasku iz zatvora nemaju nikakva prava
Vesna Stanojević za “Blic” kaže da većina žena koje služe zatvorske kazne zbog ubistva muža, nemaju gde da odu, po izlasku na slobodu, niti mogućnost da ostvare zakonska prava koja imaju ostali građani.
– Žena je u zatvoru provela 12 godina jer je podstrekla na prebijanje njenog muža, koje su otelo kontroli, pa je ubijen. Muž je bio nasilnik, koji je ženi pretio da će ubiti i nju i dete, koje je tada imalo tri godine. Po izlasku iz zatvora, ona se našla na ulici, bez ikakvih prava. Njeno dete je po odlasku u zatvor uzeo njen dever i odveo ga u Crnu Goru, i ona nije imala nikakvo pravo ni da vidi dete. I to je ono što najviše boli žene koje zbog ubistva muža završe u zatvoru. Što prosto gube pravo na svoju decu, što na njihove probleme niko ne obraća pažnju. U ženski zatvor dolaze razne organizacije, nude i obećavaju pomoć zatvorenicama, ali se to nikada ne desi. Prepušene su same sebi – kaže Stanojevićeva.
U evidencijama srpske “crne hronike” zabeleženo je nekoliko slučajeva kada su žene, nakon što su ubile muža pokušale da se ubiju, čak iako su imale decu. Jedna od njih je Sabin Marić, državljanka Obale Slonovače koja je 2014. u Beogradu, posle svađe sa mužem, uzela bušilicu i ubila ga sa dva udarca. Zatim je pomešala tablete i alkohol i popila ih u nameri da se ubije. Zločin je otkrila bebisiterka, koja je čuvala njihovo dvoje dece. Sabin je osuđena na 15 godina zatvora jer je ubistvo počinila na “podmukao način i to u situaciji kad Branko nije mogao da se brani”.
