Otišli su nakon utakmice sa drugovima na jezero pedalinom, a onda se nesrećnim slučajem i utopili. Ova tragedija pogodila je celu Srbiju koja se nadala da će dečaci ipak biti pronađeni živi. Nažalost, to se nije desilo.
Aleksandar Petrović, otac stradalih školaraca, kaže da je prvo ročište na suđenju bilo poslednjeg dana novembra, u Velikom Gradištu, ali da se ništa nije rešilo, već je odloženo.
– Bili smo pozvani pre 30 dana. Direktor, trener, dvoje koji su izdali pedaline deci, svedoci. Suđenje je odloženo, jer advokat direktora nije došao. Sledeći pretres je zakazan za 7. februar naredne godine. Što se nas tiče, ne vredi nam nikakva presuda. Mi nemamo dvoje dece. A izjave koje su sakupljane posle nesreće su različite. Neko je rekao da su direktor i trener sedeli u kafiću dok su deca vozila pedaline, drugi da su bili na nasipu, treći da su bili na obali. A istina je to da nas niko nije obavestio da će deca da idu na Srebrno jezero, posle utakmice koju su odigrali za fudbalski klub „Karađorđe“ – priča neutešni otac.
– Sa sinom Stefanom sam se čuo poslednji put u 11.30, tog crnog 11. septembra. Rekao mi je da su završili utakmicu, da idu do jezera, i da popiju po piće i da dolaze. Otišao sam u selo, da radim, i posle dva sata sam dobio poruku na mobilni sa nepoznatog broja. Zvao sam, i onda su mi rekli da su Stefan i Nikola nestali. Ukratko mi je objašnjeno da su iznajmili pedalinu i rekli su mi da su se deca najverovatnije podavila. Već u 15.30 sam bio tamo. Supruga Sanja, moja majka Snežana i ja. Kada smo stigli, zatekli smo samo jednog inspektora i nikoga više. Samo voda, prazna obala. Žene su pale u nesvest dok smo sami hodali po stazi.
– Prišao mi je stariji čovek, koji je jedan od svedoka. On mi je rekao da su deca iznajmila pedaline. Četvorica plavu, a šestorica crvenu. Objasnio je da su otišli daleko, do sredine jezera. Moja dva sina su bila u crvenoj pedalini. Stefan je vozio, a mlađi je sedeo sa strane. Nikola se okliznuo, pao u vodu, a Stefan je onda skinuo majicu, pantalone, i skočio za njim. Niko nije znao da pliva. Nisu imali pojaseve – priča Aleksandar.
U porodici Petrovića, od troje dece, ostala je jedino Sara, Nikolina sestra bliznakinja. Nikakva kazna im ne pruža utehu. Ali, pravda treba da se zadovolji, kako kažu, da se ovakvi slučajevi ne ponavljaju nikada više.
– Decu sam dala, sa puno poverenja, ljudima koji rade u školi, u klubu. A nisam ih dočekala žive. Nisu smeli da ih puste ni na minut bez pažnje. Ali, sada je za sve kasno. Svi ti ljudi su odgovorni. Do jednoga. Morali su da budu uz decu, i da ne mrdaju od njih. Najstarije dete je imalo 14 godina. Da li verujem u sud, ili ne, nije bitno. Možda se i ovaj slučaj zataška. Ali postoji nešto što je važnije od svake kazne, a to je što ja nemam svoja dva sina – priča majka Sanja.
Na kući u selu Treska, stoje dve crne zastave. Život porodice Petrović promenjen je zauvek. Aleksandar je poljoprivrednik, majka Sanja je dobila posle tragedije posao po ugovoru da radi u Komunalnom preduzeću kao kafe kuvarica i čistačica. Sara, ide u školu.
Od uspomena, na dva dečaka, Stefana i Nikolu, ostalo je jedino to da su bili dobri, pošteni, vredni. I da su zbog tuđeg nemara stradali pre nego što su ušli u cvet mladosti.
Zbog ove nezapamćene tragedije podignuta je optužnica protiv Zorana Jovanovića, direktora škole „Karađorđe“ u Rači, trenera kluba Mladena Glišića, kao i para iz Niša koji je na Srebrnom jezeru iznajmio pedaline maloletnicima, Dragana i Milanke Stanković.