Kada je osnovana, davne 1838. godine, Osnovnu školu u Ramu, u opštini Veliko Gradište, pohađalo je 50-tak učenika.
Danas je u njoj samo jedan đak – Pavle Stevanović, jedino dete u školi!
Proveli smo školski dan sa devetogodišnjim dečakom koji pohađa školu u kojoj se školsko zvono ne oglašava, pošto nema dece koju bi dozvalo, u kojoj je učiteljica i predavač i vaspitač i drug iz klupe i partner za fizičko…
Sama školska zgrada, tik uz staru tvrđavu na brdu iznad širokog Dunava, odaje duh nekih prošlih vremena. Podignuta 1999. godine, na mestu stare škole, izgleda više kao seoska kućica, a ne škola – kuhinjica, hodnik, prostrana učionica i dva toaleta (muški i ženski).
U njoj samo tri školske klupe i katedra. Podsećaju na još dva đaka koja su do prošle godine išla u ovu školu, ali su posle završenog četvrtog razreda, otišli na dalje obrazovanje u veliku i mnogo brojniju školu u Velikom Gradištu. Deca iz Rama, naime, u izdvojeno odeljenje u svom selu idu do četvrtog razreda, a potom starije razrede pohađaju u gradiškoj OŠ “Ivo Lola Ribar”.
“Pavle je ove školske godine ostao sam, ali to mu nije nikakav problem. Nije mu čudno, ni neobično, on voli da bude u centru pažnje”, uglas nam objašnjavaju mlada učiteljica Maja Marinković i pomoćna radnica (popularno tetkica) Biljana Sekulović.
Učiteljica Maja sa 25 godina ima već dve godine staža, a od septembra je jedina učiteljica jedinog đaka-trećaka Pavla. Nju iz susednog sela rodbina svaki dan dovozi na posao, pošto autobusa nema, a ni Maja još nema auto…Nema ni ambicije poput većine svojih vršnjaka da “napusti brod koji tone” i odseli se u Beograd ili inostranstvo, kao većina mladih iz ovog dela Srbije.
I tu leži razlog zbog kog je Pavle jedino dete u školi…celo mesto naime napuštaju mladi ljudi, koji zbog nedostatka posla odlaze da sreću pronađu negde drugde.
Maja kaže da joj je jedino bitno da ima posao i ne žali se zbog uslova u kojima radi…Uz peć “bubnjaru” na drva koja tiho pucketa, odzvanja Majin glas u pustoj učionici dok Pavle pokušava da savlada koliko kilograma ima jedna tona.
“Drugačiji je osećaj raditi s jednim đakom. Prilagodjavamo nastavu njemu, individualizujemo je. Radimo tempom koji njemu odgovara. I fizičko radimo – kada je lepo vreme idemo napolje i dobacujemo se loptom, a kad je zima ovde radimo vežbice”, objašnjava nam Maja plan i program u ovoj neobičnoj školi.
“I sledeće godine Pavle će biti sam, a kada on završi treba da dođu još dva prvaka”, nada se učiteljica, koja, iako mlada, ne deluje nimalo popustljivo – zacrtano gradivo mora da se savlada, što otkrivaju grimase koje Pavle pravi dok radi školski zadatak.
Pavle nam je još otkrio i da ne zna šta znači kada neko digne dva prsta, kao ni zbog čega postoji školsko zvono, ali sigurno zna jedno – da mu nedostaju vršnjaci.
Zato se i raduje polasku u veću školu.
I “tetkica” Biljana priča nam šta su njena zaduženja. Ne razlikuju se mnogo od onih u ostalim školama, ali postoji jedna razlika, ona loži dve peći od kojih je jedna u učionici, a druga u kuhinji.
Kaže da ni pijaće vode u mestu nema, pa Pavle u školu donosi sopstvenu užinu i zalihe vode.
“Slabo se rađaju deca ovde, u celom selu je još četvoro male dece koja nisu još stasala za školu”, otriva nam Biljana. “Malo je bračnih parova, jer je veliki broj njih otišao u inostranstvo…Ubija nas to što nema prevoza, autobusi ovde ne dolaze, a i u opštini Veliko Gradište nema posla”, kaže ova žena, koja sa suprugom izdržava sina srednjoškolca i pomaže ćerku koja je nedavno našla posao u Beogradu.
Ona dodaje da je problem i to što u Ramu ne postoji predškolski program, pa zbog toga neku decu roditelji već sa šest godina odvode u druge škole u opštini i tu ih kasnije upisuju.
“Ovo je nekad bilo ribolovačko selo, ali se zbog visoke cene dozvola za ribolov ljudi sve manje time bave…Neki rade na kopu u Kostolcu i to je to…Većina je pobegla u inostranstvo“, razočarano priča Biljana.
Većina starije dece, srednjoškolaca i studenata, kaže, čak ni za raspust neće da dođe u selo – nema gde da se izađe, nema kafića.
“Selo jedino oživi u avgustu kad svi dođu iz inostranstva. Većina ih radi u Italiji i Nemačkoj, a dođu i za praznike – Uskrs, Božić i seosku slavu. Jedino tada ovde se čuje graja dece i vesela cika“, kaže, dok nas ispraća, naša sagovornica koja ipak gaji nadu da će za ovaj kraj doći neka bolja vremena.
Elana i nade ima i direktor ove, kao i matične škole “Ivo Lola Ribar” u Velikom Gradištu Dragan Mandić, koji nas je primio u potpuno drugačijoj atmosferi…Prostranoj i lepoj školi koju pohađa čak 800 učenika.
Baš ta škola za dve godine čeka Pavla…pa otom potom, možda se tada zaputimo opet u ovaj kraj i pronađemo junaka naše priče kako prvi put u životu deli užinu, igra fucu “na male goliće”, juri na školsko zvono i diže dva prsta.
(Zahvaljujemo roditeljima dečaka Pavla Stevanovića i upravi OŠ “Ivo Lola Ribar” koji su odobrili fotografisanje i snimanje)
