U izdanju biblioteke „Srboljub Mitić“ Malo Crniće, Braničevsko-stiške književne zajednice i Udruženja potomaka ratnika 1912-1920 grda Požarevca svetlost dana ugledao je Zbornik rodoljubive poezije „Vidovdanski cvet“. U zborniku su zastupljeni nagrađeni pesnici po raspisanom istoimenom konkursu raspisanom za najbolju rodoljubivu pesmu u 2017. godini. Zbornik su priredile Zorka Stojanović i Danijela Božičković Radulović, koje su istovremeno i autori recenzije pod nazivom „Večni plam rodoljublja“ i Pogovora.
„Kosovo je jedna od reči koja predstavlja neprocenjivu vrednost našeg naroda, uzidane za „vek vekova“, kao amantet, kao nekadašnje i sadašnje presude srpske istorije u naše duše, i u duše onih koji tek dolaze. Pre šest i više vekova, na „globusu“ se ništa značajnije dogodilo od Boja na Kosovu polju. Još uvek nijedan izvor ne potvrđuje da su Turci podbednici, a svi izvori ćute da su Srbi poraženi. Jedino što je izvesno i istinito je poezija otkrila poraz i zapevala o njemu onako kako samo pevaju poraženi pred krstom časti. U boju se pevajući, budila naša nacionalna svest, a kada ona još u pesmi probudi – više ne može zaspati. Stvaralački čin, veliča pobedu duhovne časti, jer sve se zaboravlja pa i pobede, a porazi su pobede pamćenja. Mi pamtimo, dakle, pobeđujemo poezijom sve ono što veliča naše rodoljublje i našu slavnu istoriju. Biblioteka „Srboljub Mitić“ Malo Crniće, UKS Braničevsko-stiška književna zajednica i Udruženje potomaka ratnika 1912 – 1920 grada Požarevca, nastavili su sa tradicionalnim „Vidovdanskim poselom“ i konkursom rodoljubive poezije „Vidovdanski cvet“ i ove godine. Koliko smo uspešni u tome, dokaz je veliki broj učesnika konkursa koji je ove godine poprimio međunarodni karakter. Osim pesnika iz Srbije, pa-triotske pesme u okviru našeg „Vidovdanskog cveta“, pevali su i pesnici iz Hrvatske, Crne Gore, Republike Srpske, Makedonije, Bugarske, Iraka. Nagrade najuspešnijima na konkursu, uručene su u Zaovačkoj gori, na Vidovdanskoj proslavi, uz prigodan kulturno-umetnički program i sećanje na dane Kosovskog boja i Vidovdana. Nevinim žrtvama najviše dugujemo, posebno onima koje nisu imenovane. One čekaju nas, potomke da ih se setimo. Mi srcem u krvi kovanom, novim snažnim, buntovnim stihovima to i činimo, jer smo kao pokoljenje odabrani da ih se dostojno sećamo…. svako na svoj način, a mi – pesnici – poezijom.“, zapisala je u pogovru Danijela Božičković Radulović.
„Rodoljubiva poezija povezuje kulturni i duhovni razvitak jednog naroda i poistovećuje se, sa postojanjem i sudbinom nacije. Poezija uopšte jeste refleks zbivanja i okolnosti. To se najbolje može uočiti u rodoljubivoj lirici, jer je satkana od poetskih reakcija na dramatična zbivanja, koja su fizički i psihološki potresli biće naroda. Rodoljublje u poeziji je prolazilo kroz mnoge faze – od jednostavnog pokliča na uzbunu i proklinjanja, do metafizičke koncepcije nacije, koja se bogato rascvetala u novijem vremenu. U isti mah,rodoljubiva poezija je najjednostavnija i najsloženija poetska forma. Najjednostavnija – jer je vrlo često neposredna reakcija, rezultat odbrambenog ili agresivnog nagona, skučenost trenutka i nerazumevanja. Najsloženija – jer svojom sveobuhvatnošću može da se izjednači sa mitskom prošlošću, da postane eksplozivni trenutak sadašnjosti i jasna, u novo mitsko ruho odevena vizija budućnosti.
U srpskoj rodoljubivoj lirici vrhunski dometi pesnika bili su inspirisani sećanjem i tugom, ili pozivima na otpor i snovima o slobodi…“ piše u uvodnom tekstu „Večni plam rodoljublja“, Zorka Stojanović.
