Kačamak se priprema od belog kukuruznog brašna od starog seljačkog tvrdog kukuruza, mlevenog u vodenici potočari koje je slađe i ukusnije od onog koje se samelje na mlinu čekićaru.
Nekada se kuvalo u bakraču tučanom i od bakra, a može i u dubljoj šerpi u koju se sipa dva litra vode i pusti da dobro provri. Zatim se sipa brašno i meša drvenom varjačom (zapravo drvenom palicom) ,,kačamilom’’ oko 30 minuta. Kada se kačamak dobro ukuva i dobije čvrstinu, ostavi se na umerenoj vatri da se sam još malo ukrčka, (da diše).
Kada se odvoji od šerpe istrese se na drveni lopar (okrugla daska sa drškom napravljen od bukve).
Kačamak se seče u komade koncem ili drvenim nožem. Jede se uz ovčiji ili kravlji sir, meša se sa mlekom… pa se ostavi na šporetu da se lepo izjednači i napravi korica od kajmaka.
Kačamak dobro ide i uz paprikaš „bećar“, prženo meso iz salamure, a prava poslastica je kombinacija “hladno pečenje – vruć kačamak”, pa čak dobro ide uz pasulj “prebranac”.
U staro vreme se u Homolju kačamak pripremao samo u blagdane, povodom seoskih slava i zavetina. Pojedini siromašni seljani radili su i nadničili za dnevnicu od jednog kilograma belog kukuruznog brašna. Inače, kačamak je dijetalna hrana, dobar za pročiščavanje krvnih sudova od masnoće, a i povoljno utiče na dugovečnost. Tajna spremanja homoljskog kačamaka je “svojevrstan miraz” koje devojke nose sa sobom u momkovu kuću prilikom udaje.
