Među mnogobrojnim festivalima i koncertima, koji se širom sveta otkazuju zbog pandemije, našao se i nastup Nika Kejva i njegovog benda „Bed sids” (The Bad Seeds) u Beogradu, koji je bio zakazan za jun ove godine. Koncert u okviru evropske turneje, kojom Kejv predstavlja poslednji album „Ghosteen”, odložen je za 15. maj 2021.
Grafički roman Nik Kejv – Smiluj mi se, autora Rajnharda Klajsta (prevela Tijana Tropin, objavila beogradska IPC Media 2018.), iskrena je preporuka za sve koji tragaju za alternativnim načinima ulaska u Kejvov univerzum.
Sinestezija različitih žanrova i vremenskih linija čini ovaj strip vrednim pažnje. Njime je autor, kako sam Kejv kaže, „rasturio uzuse žanra“, objedinivši „pesme, biografske poluistine i kompletne izmišljotine, u poduhvatu jezivog i potpuno bizarnog putovanja u svet Kejva. Bliže istini od bilo kakve biografije, sasvim sigurno“.
Ostavljajući odnos stvarnih događaja i fikcije po strani, ubedljiva i mračna grafika slika Kejvovu ličnost i stvaralaštvo bolje od mnogih biografija, posvećenih muzičaru. Klajst verodostojno ilustruje Kejvove stihove i uvodi čitaoca u mračnu atmosferu njegove muzike, markira određene periode stvaralačkog i ličnog puta, kao svojevrsne raskrsnice na kojima se zaticao.
Zatičemo ga kao mladića, kojem iz Engleske Džoni Roten „dovikuje“: „Budi neko, budi nešto.“ U stripu je predstavljen njegov beg od osrednjosti i malograđanstva, put od rodnog Voraknabila u Australiji u potrazi za mestom u kojem može da bude junak, buntovnik i otpadnik.
Klajst posvećeno opisuje njegov boravak u Zapadnom Berlinu i razočaranje koje preovladava po dolasku u London, u kojoj je novi talas zamenio pank i gde ga umesto „Seks pistolsa“ (Sex pistols) dočekuju „Djuran djuran“ (Duran Duran).
Nemački crtač i ilustrator verodostojno oslikava atmosferu koja je u ovim gradovima vladala osamdesetih godina prošlog veka. Na njihovim ulicama predstavljena je kultura mladih kroz plejadu potkulturnih stilova, sukob sa zvaničnom kulturom, zanesenost prisutnu na svirkama, u kojima ima „nečeg nepredvidivog, snažnog, bizarnog i zastrašujućeg“, jer svi žele da na trenutak postanu neko drugi.
Način na koji Klajst predstavlja nastupe „Bed sidsa“ mogao bi da se protumači kao čisto uživanje u Kejvovom stvaralaštvu.
Ovo štivo ne bi bilo pravi uvid u Kejvov svet da ne sadrži prikaz njegovog konstantno prisutnog straha. Onaj od osrednjosti i malograđanstva zamenjuje strah da će sve ostati isto. Oseća poriv da zatre ono što ga zadržava u mestu kako bi nastalo nešto novo.
Strah da posle rehabilitacije neće umeti da piše kao što je do tada pisao. Neočekivani skokovi kroz vreme i naracija koju naizmenično preuzimaju Kejvovi junaci ili nekadašnja saradnica i partnerka Anita Lejn savršeno odgovaraju njegovom nemiru i dilemama da li je u stvarnosti ili u nekom od svetova naseljenih ljudima i monstrumima koje je stvorio.
Prikazima Berlina, uglavnom kišovitog, Rajnhard Klajst oslikava činjenicu da ovaj grad za Kejva ipak nije bio utočište, kao za mnoge druge „frikove i čudake“ koji ne nalaze svoje mesto. Autor se iznova vraća njegovom opsesivnom pisanju debitantskog romana I magarica ugleda anđela: „Moram stalno da pišem, inače ću se probuditi i zateći samo prljavu stvarnost.“
U svim predstavljenim fazama Kejvovog stvaralaštva Klajst akcentuje njegova preispitivanja. Kada će traganju doći kraj i za čim uopšte traga? „Želiš li da uhvatiš zvuk što ti besni u glavi?“
Ono što ovu grafičku novelu izdvaja od drugih biografskih stripova je način na koji Klajst predstavlja odnos Kejva i njegovih junaka, junaka koje je sam stvorio i koje je u svom izmišljenom svetu potom uništio. U njima pronalazi iskrivljene slike sebe samog – osuđenika na smrtnu kaznu, kapetana broda koji ukrug plovi tokom oluje, mladića koji napušta zavičaj…
Mračne kadrove njihovih susreta ceniće svi koji vole ili makar poznaju Kejvovu poeziju i prozu.
