PODELI
foto: Novosti

Zbog velikih vrućina koje danima traju u Požarevcu, većina građana gleda da se što pre skloni sa sunca, pa šetnju po gradu svodi na najmanju meru. Na sunce i vrućinu jedino se nije obazirao neobični ulični svirač, koga smo zatekli kako sedi na usijanom trotoaru ispred kineske robne kuće “Panda”, na čak 35 stepeni. Na svojoj violini upravo je izvodio “Svilen konac”, skrećući pažnju užurbanim prolaznicima koji su, da li zbog muzike ili sažaljenja prema vremešnom sviraču, u kutiju ispred njega ubacivali po 10 i 20 dinara.

– Zovem se Toza Milenković, imam 73 godine. Rodom sam iz Popovca kod Niša. Tamo sam najmanje, a više sam po celoj Srbiji, jer moram da sviram da bih preživeo. Lošeg sam zdravlja, ali šta ću, moram da se borim – jada nam se ovaj ulični svirač. Za vreme razgovora odložio je svoju violinu, ali mu je i tada nekoliko prolaznika u roze kartonsku kutiju ubacilo papirne novčanice.

– Dobri su ljudi, daju poneki dinar, pomažu mi. U svom selu nemam nikog, sam sam. A i šta ću tamo, kad je kuća trošna, nemam ni kupatilo – kaže Toza.

Ovaj Popovčanin prima socijalnu pomoć, ali kaže da od nje ne može da preživi. Zbog toga svira gde god stigne, a najviše na vašarima.

– Idem na vašar u Smederevo 4. jula. Posle se opet vraćam ovde, zbog sedmojulskog vašara – iznosi nam Toza svoje poslovne planove. Obavezan deo njegovog imidža su titovka i kokarda. – Niko me ne vređa zbog kokarde, još mi daju neki dinar oni kojima se to sviđa. Baš sinoć u kafani jedan mi naručio da sviram “Moravac” i platio mi pivo i dao 500 dinara – priča Toza.

Instrument kojim zarađuje za život, svirajući stare narodne pesme i kola, pripadao je njegovom ocu Peri, koji je preminuo pre 15 godina.

– On je bio odličan svirač, nikad ja neću moći da ga dostignem. Svirao je sa svojim orkestrom po veseljima svuda redom… bio je čuven. On me je i naučio da sviram violinu, koju sad čuvam kao oči u glavi. Nudio mi jedan za nju 50 evra, ali nisam hteo da je prodam, treba mi za posao – priča Toza. Kad zarši sa svirkom, kaže da ide na gradsko vašarište, gde će da prespava, a sutra ponovo na ulicu, uz “Svilen konac” i “Moravac”.

BOLjE NEGO DA PROSIM

Toza kaže da ima dve ćerke, ali one ne žive sa njim.

– Obe su se udale i žive u Kruševcu. Imaju svoje porodice. Ne mogu da mi pomognu, a ne mogu ni ja njima. Zato ovako putujem kroz Srbiju i sviram. Bolje tako, nego da prosim – zaključuje Toza.

PREVOZ

– Najgore mi je za prevoz. Kad izađem na put, gledam da zaustavim neka kola, ali džabe, niko neće da me poveze. Zato od grada do grada idem autobusom i moram da plaćam kartu, a one su mi baš skupe – žali se Toza.

KOMENTARIŠI