PODELI
Foto: GSU

U Galeriji savremene umetnosti Požarevac 10.01.2018. godine otvorena je međunarodna izložba pod nazivom „LICA“ Mirka Marinkovića Mir-Mira, Slađe Milovanović i Timofeeva Valeria Valentinoviča.

Prisutne goste najpre je u ime Narodnog muzeja Požarevac pozdravila Biljana Milosavljević Pićurić, istoričar umetnosti i dala kritički osvrt izložbe:

„Da umetnost ne zna za granice još jednom su dokazali ovi zreli umetnici dajući ovoj izložbi međunarodni karakter. Vođeni istom temom Slađa Milovanović, Mirko Marinković i Timofeev Valeri Valentinovič svojim delima ukazuju na ciklične, međusobne uticaje prirode, čoveka i urbanizma.”

Foto: GSU

Već poznat domaćoj publici umetnik Mirko Marinković u svom ateljeu interpretira doživljene pejzaže pretežno okoline Mlave, u različitim varijacijama, unoseći im željeni mir. Mirkovi pejzaži su jedan vid njegove duhovne pobune, to jest njegov pokušaj da sačuva ipokaže sve blagodeti zdrave sredine koju ni dašak povetarca ne može ugroziti. Takva priroda treba biti u svakom čoveku. Svoje bliske predele umetnik oslikava mnogobrojnim nijansama nežne i sentimentalne palete. Kratkim i ne preterano izraženim potezima u oku posmatrača stvara iluziju celovitosti forme. Mirko na svoja dela prenosi blažene trenutke majke prirode, koji su danas retkost, bilo da je to oslikani dug seoski put ili obale reka, šuma, livada. Na njegovim pejzažima prepoznajemo dobre namere prirode koje, ugrožena uticajem čoveka, nije u mogućnosti da sprovede.

Čovek, sa svim manama i vrlinama, najznačajniji je uzrok rušenja prirodnog sklada.
Kao delikatan umetnik, Slađa Milovanović svojim delima vešto izlazi iz kalupa klasičnog
portreta. Putem mira u pogledu prenosi psihološke osobenosti portretisanih likova i čini
ih živim na samom veluru. Nežnim dodirom pastela, kombinacijom živopisnih i hladnih tonova stvara mirne i meke kompozicije. Njeni portreti i mrtve prirode podsećaju na fotografije. Umetnica romantičnim stavom prema prirodi i čoveku stvara uravnotežen svet
pun mira, dobrote i radosti. Ona čuva smisao balansirane kompozicije preciznim crtežom i
ovladanim koloritom.

Foto: GSU

U prirodi su svi jednaki i nema mesta egoizmu i individualnosti, a čovek dobija svoje pravo lice tek u zatvorenom prostoru koji je podređen njemu i njegovim potrebama. Sam urbani pejzaž razotkriva dušu čoveka na jednom mestu. Uhvatiti duh grada, prilagoditi ga njegovoj formi, boji, prostoru i mirisu, a zatim ga bojom preneti na platno, veliki je izazov. Inspiracija slikara Timofeeva Valeria Valentinoviča su ulice, fasade sa oznakama vremena, senke drveća, siluete ljudi, životinja i automobila. Prozori, nadstrešnice, ograde obojene su drugačijim nijansama svetlosti u svim delovima dana.

Različiti gradovi u različitim delovima sveta, pod uticajem čoveka, liče jedni na druge, ali su istovremeno, pod uticajem prirode, sasvim jedinstveni. Ovaj umetnik kombinovanjem
ličnog emocionalnog stanja i pejzaža u stilu impresionizma, postimpresiomizma, fovizma i
ekspresionizma stvara jedinstvene vedute modernih gradova“.

Nakon toga mnogobrojnoj publici obratili su se umetnici Mirko Marinković Mir- Mar i Slađa Milovanović. Snežana Milošević, predsednik ULS „Đura Jakšić“ iz Požarevca je otvorila ovu izložbu slika.

Foto: GSU

Kritiku ovih umetničkih dela napisala je Marina Radosavljević, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja u Požarevcu i navela:“ Umetničko delo uvek je određeni vid dijaloga.

Prenašanje ideje umetnika jeste razgovor s pojmom, stvarnošću, koje umjetnik uverljivošću lične poetike razrađuje. Mirku Marinkoviću pejzaž služi kao osnovno sredstvo da materijalizuje inspirativna stanja kroz sopstveni likovni govor ali, takođe, i povod i potreba da se izađe u prostor.

Marinkovićeve slike su otvorene, široke, sa mnogo plavog neba, rečne vode, zelene trave i stabala.

Njegove slike nam izgledaju bliske, kao da smo otvorili prozor, prepoznajemo širinu Stiga,
uzburkanost Morave i mirnoću Mlave. Sve više prirodu pretvara u čistu sliku, naglašeno ga svodi na bitan slikarski izraz, na govor slikarskog jezika: vrednosti kolorističkih odnosa, živost gesta u građenju strukture slaganjem slobodnog, razdvojenog poteza, redukovanje osnovnih oblika na krupne planove, bez detaljisanja, kao i iznijansirane svetlosne efekte.

Foto: GSU

Zato i nije čudno da ćemo u delima ovog neumornog istarživača u skoro celom njegovom dosadašnjem opusu pejzaža da pronađemo više izražajnih slojeva: od ekspresivnog do lirskog, od svetovnog do duhovnog, od slikarstva do poezije i obrnuto.

Za Slađu Milovanović ljudsko lice je izvesno središte gde se sastaju vreme, duševno i duhovno stanje, karakter, ponašanje čoveka, njegovu fizičku datost. Njeni portreti predstavljaju lik između objekta i umetnika, dva lica, jednog naspram drugog i platna između.

Oni su su prefinjene psiho-fizičke, a na kraju i anatomske studije ljudskih lica, ljudskog trajanja i prolaznosti ovozemaljskoga. Umetnica neguje precizan crtež što čini zanimljiv milje za poetizaciju kao izvesnu sentimentalnu reakciju na ljudsko i biološko, kao i insistiranje na izrazito likovnom razrešenju problema, koje nameće izabrana tema.
Potezi i tragovi pastelom, taktilni odnos dlanom ili prstima, uspostavljen između materije boje i slikovne podloge omogućavaju oživljavanje i prevođenje mrtve materije u likovne prizore koji savladaju posebanu, elementarnu i duhovnu osetljivost. Meki prelazi boja, postepene tonske gradacije na specifičnoj podlozi rađaju kod Slađe Milovanović svojevrsni sfumato kojim ona obavija portrete i mrtve prirode sa breskvama čineći ih prijemčivim za oko.

Njen cilj je uravnoteženo, produbljeno, prema sebi i likovnim zakonitostima odgovorno likovno stvaralaštvo, dela ispunjena osećajem unutrašnjeg mira i radosti koje se prenose i na gledaoca tako uspostavljajući plemenitu vezu između umetnice i pojedinca.

Čovek, vraćajući se prirodi, ostavlja i svoje tragove u njoj – vezu između čoveka i prirode beloruski slikar Valerij Timofejev daje kroz slike arhitekture trgova, naselja, ljudskih staništa i obitavališta.

Foto: GSU

Veduta se kao slikarski motiv razvijala, paralelno sa pejzažom. Ovaj pejzažni žanr sa trajanjem od 16. veka, tri stoleća kasnije ustupa mesto puno slobodnijem impresionističkom pejzažu potiskujući dotad preovladavajuće topografski tačne prizore zadržavajući estetske, dokumentarne i istorijske vrednosti.

Timofejev na ekspresivan način brzim pokretima špahtle slikarski memoriše pastuoznim namazima boje arhitekturu, ulice i trgove mesta u kojima boravi. Njegovu pažnju privlače stare građevine, skrivene uličice pune garđevina I drveća, gradski centri sa po kojom ljudskom figurom. Vedute Valerija Timofejeva su svojevrstan personalizovani likovni putopis, impresije jednog mesta koje katkad stoji na granici apstraktnog slikarstva.

Zalaženje čovekovog puta u prirodu i svoju neposrednu okolinu – put ka domu, čoveku ili savršenstvu – je snažna tema koja neprestano kruži na delima ovo troje umetnika. Ovo egzistencijalno razmišljanje učvršćuje njihov rad u zahtevima današnjice , sa svim svojim ograničenjima, ali i u večnom takođe. Posmatrati slike Mirka Marinkovića, Slađe Milovanović i Valerija Timofejeva znači opaziti trajanje sakriveno iza sadašnjeg trenutka.“

Otvaranje izložbe upotpunjeno je muzičkim numerama Aleksandre Gajić, profesora
Muzičke škole „Stevan Mokranjac“.

Izložba je otvorena do 25. januara. Ulaz je slobodan.

KOMENTARIŠI