PODELI
Foto: MN Press

Sećanje na leto koje su obeležili Bodiroga i Rebrača, i reprizu pesme po kojoj je Atina mali grad, a Grci…dobro, nećemo sad o tome.

Kada kažemo reči “košarka” i “Atina”, na šta prvo pomislimo? Većina nas će verovatno prvo mislima odlutati do “leta ljubavi” 1995, Đorđevićevih trojki Litvancima, Danilovićevog postera na Sabonisu, Paspalja koji podiže trofej i Hrvata kojima je naređeno s vrha da nema potrebe da slušaju “Hej, Sloveni” (što je dovelo do košarkaške anateme koja je i dalje na snazi). Ovaj turnir, ovaj srednji prst ostatku Evrope sa jasnom porukom “ne može nam UN ništa, jači smo od sankcija”, jedna je od najomiljenijih uspomena svakog Srbina koji je bio dovoljno star da to isprati na TV prijemnicima (ili uživo za one srećnije).

O toj “prvoj Atini” ispisano je mnogo legendi i ispevano mnogo junačkih narodnih pesama. U godinama koje su za nama, saznali smo šta je Danilović mislio kad se nasmešio posle onog zakucavanja, šta je Đorđević šapnuo Litvancima na klupi, kako su se Srbi i Hrvati družili tamo gde bezbednjaci nisu mogli da ih opaze i sve što ide uz to.

Ali, u naletu svih tih emocija, ljudi pomalo i zaborave da je posle “prve Atine” došla i druga, i to tri godine kasnije. Na današnji dan, devetog avgusta 1998, reprezentacija SR Jugoslavije postala je prvak sveta u košarci – po prvi put otkako se tako zove, i ukupno po četvrti put u svojoj istoriji.

SP 1998, sa kojeg su se naši košarkaši vratili ovenčani zlatnom medaljom, se nekako izgubilo u svom tom legendarnom diskursu. Drugi pohod na Atinu našao se u “sendviču” između onog prvog, atlantskog srebra i trojke Hrvatima sa jedne, i kaznenom ekspedicijom iz Istanbula i čuda u Indijanapolisu sa druge strane. U Atini 1998. nisu pobeđeni Amerikanci, niko nije dobio 40 u finalu, nismo tukli Hrvate niti smo bili suludo dominantni kao 2001. u Stambolu. Ako sagledamo neki “wow” faktor, turnir u Atini bio je jedan običan, redovni pohod koji se završio titulom svetskog prvaka. Drugim rečima, da se desio Francuzima napisali bi već tri knjige o njemu. Za nas? Stanje redovno.

Turnir je imao prilično žestoku uvertiru i na nacionalnom, i na internacionalnom nivou. “Plavi” selektora Željka Obradovića krenuli su u Grčku u sastavu u kojem su povrede, oproštaji i tehnikalije izdiktirali određene promene. Tako je Saša Danilović zbog zahtevnog hirurškog zahvata bio primoran da odsustvuje sa turnira, dok je Zoran Savić objavio reprezentativnu penziju nakon uspešnog EP u Barseloni.

Obradović i Đorđević, jul 1998. godine

Jugo-Grci, među kojima su bili tada jedan od najboljih centara Evrope Dragan Tarlać, te izuzetno perspektivni Predrag Stojaković, Milan Gurović i drugi, su još uvek bili pod administrativnom blokadom igranja – Grci su stopirali njihov nastup za našu reprezentaciju zbog dvojnih pasoša i FIBA će u našu korist presuditi tek godinu dana kasnije. Aleksandar Đorđević i Nikola Lončar jesu bili u sastavu, ali su obojica bili roviti i njihov povratak bio je pod znakom pitanja.

Vlade Divac, koji nije igrao u Barseloni, je takođe bio sprečen da učestvuje na turniru zbog jednog od glavnih događaja košarkaške 1998 – obustave rada u NBA iliti “lok-auta”. Sindikat NBA igrača spustio je roletnu za sve zaposlenike najjače lige na svetu, pa je tako Vlade morao da gleda “mundobasket” sa TV ekrana. Ono bitnije, međutim, bilo je i saznanje da na to isto svetsko prvenstvo neće otputovati najbolji svetski košarkaši iz Amerike – drugim rečima, lov na zlato bio je otvoren, i barem četiri ekipe su se isprofilisale kao jednaki favoriti.

Grčka je imala izuzetno dobre igrače, i jedan izuzetno veliki problem. Igrači su bili Jorgos Sigalas, Nikos Ikonomu, Eftimis Rencijas, Fragiskos Alvertis, Dimitri Papanikolau – sve izuzetni profesionalci u svojim klubovima sa mnogo iskustva. Problem se zvao “Jugoslavija” – naši košarkaši su rutinski gasili grčke nade svakog leta, što je povremeno umelo da eskalira i do diplomatskih obračuna. Heleni su se nadali da će 1998. biti drugačije, i zaista, na papiru barem su bili jači nego ikad, a bio je tu i prisutan motiv osvete za ono što se desilo pre tri godine na Evrobasketu.

Na kraju, tu smo bili i mi. Nad našom glavom visio je oreol nepobedivosti – dva uzastopna evropska zlata, te olimpijske igre u kojima smo priznali nadmož samo Amerikancima, kojih ovaj put neće biti u tom vanzemaljskom sastavu. Kadrovske probleme naše selekcije smo već opisali, ali daleko da je tu falilo kvaliteta.

Oslonac naše ekipe bila je osovina Dejan Bodiroga – Željko Rebrača. Ovaj prvi je u datom momentu bio jedan od najboljih igrača Evrope, atipični (za ono vreme) krilni igrač koji je pokrivao i sve bekovske pozicije i imao fantastičnu kontrolu lopte i pregled igre. Ovaj drugi je bio košarkaška verzija Konana Varvarina, klasični centar sazidan od mišića sa nezaustavljivim fejd-avej šutem i nepremostiv bedem u odbrani.

Finale je, baš kao i mnoga naša finala, bilo legendarno. Odlično su krenuli Rusi, kojima je u prvih dvadeset i pet minuta manje-više sve “ulazilo”. Sjajno je igrao levoruki šuter Igor Kudeljin, koji je retko kada natezao sa same linije tri poena – njegov specijalitet bio je uzimanje šuteva sa barem metar iza iste (drugim rečima, bio je ispred svog vremena, heh), a podršku mu je pružao i odlični Panov. Iako smo do te tačke već navikli da Željko Obradović preferira da se prvo poigra sa ručkom pre nego što ga pojede, nervoza je bila itekako primetna kada su Rusi u jednom momentu stigli i do dvanaest poena razlike.

A onda je ponovo isplivao na površinu taj najveći kvalitet naše reprezentacije te ere – odbrana, odbrana, odbrana i odbrana. Uz izuzetno disciplinovanu igru u defanzivi, kao i pravovremeno postignute poene, Jugoslavija stiže do izjednačenja. Pri rezultatu 50-50, Đorđević postiže svoje prve poene na utakmici šutem za tri poena i uvodi meč u završnu klackalicu.

Ključni trenuci odigrali su se na minut do kraja. Đorđević je pogodio dva bacanja za vođstvo od 57-56, a u sledećem napadu viđena je jedna od najepskijih defanzivnih sekvenci u istoriji srpske košarke. Panov je odlično prošao po desnom krilu, ušao ispod obruča i nakon finte polaganje, prilikom kojeg je na udvajanju navukao i Željka Rebraču, ostavio loptu Mihajlovu. Ovaj se odlučio da poentira zakucavanjem, ali ga je u tome sprečio upravo Rebrača, koji se posle doskoka kao na federima vinuo sve do obruča i atraktivnom blokadom vratio Mihajlova na matična podešavanja.

THE Block. foto : N. Paraušić // MNPress

Nakon što su “plavi” osigurali posed lopte, Rusi su faulirali Milenka Topića i poslali ga na liniju penala. Najbolji igrač srpskog šampiona bio je siguran u prvom pokušaju, a kod drugog je ponovo intervenisao svemoćni Rebarac. Posle Topovog promašaja, dugajlija iz Prigrevice je nekako između dvojice ruskih košarkaša uhvatio skok u napadu i poentirao za četiri poena razlike. Nekoliko sati kasnije, kada je SOS kanal snimao kadrove raspojasanih Beograđana koji su slavili svetsko zlato na ulicama prestonice, jedan momak je ovih Rebračinih trideset sekundi opisao kao “malu školu košarke”. Ni dan danas ne mogu da nađem bolju sintagmu za ono čemu smo tada prisustvovali.

Retko je ko umeo da zaprži Željku Obradoviću u penal završnicama, a ni ova nije bila izuzetak. Kada se po poslednji put te večeri oglasila sirena, na semaforu je stajalo 64-62 i veliko slavlje je moglo da počne. Pre nego što smo svi izašli iz svojih domova da uz pesmu proslavimo novo odličje naših idola, stigli smo da pogledamo i dodelu medalja i mitski trenutak u kojem Milenko Topić ne peva “Hej, Sloveni”. Zašto i kako manje je bitno, ali ova epizoda ostavila je traga na navijače Crvene Zvezde, koji su cele naredne sezone sa tribina vikali “Topić himnu nije pevao”. Uzmemo li obzir da je krilatica Severa tih godina bila “Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija”, jasno vam je da je to bio kompliment najvišeg ranga. Inače, titulu MVP-ja turnira poneo je Dejan Bodiroga – ne volim da sitničarim, ali zaista, i dalje mi nije jasno zašto taj individualni trofej nije osvojio Rebrača.

Aleksandar Đorđević sa zastavom

Dok su naši košarkaši paralelno sa nama slavili u klubu “Privilege” na Glifadi, mi smo na ulicama Beograda ponovo proživljavali svaki minut Mundobasketa i uživali u vraćenoj kruni svetskoga prvaka. Nismo tada znali da će nas za nekih devet meseci bombardovati, niti smo znali šta nas u budućnosti čeka. Meni je svakako bilo savršeno svejedno – imao sam osamnaest godina, i osećao sam se neviđeno privilegovanim zbog činjenice da sam svakog leta u isto vreme na istom mestu dočekivao dvanaest Bogova srpskog košarkaškog Olimpa.

Gledajući unazad, bilo je to nešto potpuno magično i za današnje prilike pomalo i neverovatno. Svet bi stajao kada bi se igrali letnji veliki turniri – svi smo disali kao jedan, živeli i umirali sa svakom trojkom i svakim zicerom. I uvek bi se sve završavalo onako kako smo mi hteli – pobedom, trofejima, slavljem i A1 sa “Letim, Sanjam, Dišem”. Uzevši u obzir da se malo toga tih godina zapravo završavalo onako kako smo mi hteli, ne može se zapostaviti koliku je ulogu u očuvanju nacionalnog mentalnog zdravlja odigrao upravo sport pod obručima. Jer nekako je bilo lakše istrpeti celu sezonu ako bi znali da vas na leto čeka još jedan doček ispred Narodne Skupštine.

Reprezentacija Jugoslavije iz 1998. nije, dakle, imala superbriljantnog Đorđevića kome je plamen sevao iz desnice u finalu. Nije imala ni ludo inspirisanog Milana Gurovića, ni košarkašku poeziju koju su pisali sastavi sa Rađom, Kukočem, Draženom, Paljom i Divcem, ni hladnokrvnost Kiće, Praje i Moke i ostalih. Ukratko – nisu plenili nekom fantastičnom košarkaškom lepotom.

Ali, ti “plavi” bili su zato čvršći od čelika, grizli su i tukli u odbrani, i bili pravi simbol balkanskog “survivora” sa kraja devedesetih. Bili su odraz u ogledalu naroda koji ih je iznedrio, tvrdoglavi i ubeđeni da hoće, i mogu da budu najbolji na svetu.

I bili su. Bravo šampioni, i hvala vam još jednom.

KOMENTARIŠI