Ovako Vladan Trijić, zamenik upravnika Narodne biblioteke, jezgrovito objašnjava značaj rukopisa koji je nedavno kupio manastir Hilandar. Radi se o izuzetno vrednoj srpskoj rukopisnoj knjizi, verovatno s kraja 14. veka. Bila je u posedu jednog grčkog kolekcionara, čiji je deda bio trgovac i koji je do dragocene knjige došao negde u Rusiji. Vlasnik ju je prvo ponudio Atinskoj nacionalnoj biblioteci, ali oni nisu bili zainteresovani da je otkupe. Za nju su, zatim, čuli stručnjaci, arheografi iz naše nacionalne biblioteke: kolege iz Rusije su ih obavestili da se na tržištu pojavila knjiga više nego vredna pažnje.
Kada je utvrđeno da se bez sumnje radi o srpskom rukopisu, počeli su pregovori nacionalne biblioteke sa vlasnikom o otkupu. Oni su, međutim, propali iz proceduralnih razloga. Grk više nije želeo da čeka i već je bio spreman da rukopis ponudi nekoj od aukcijskih kuća u Londonu. Tada je na scenu stupio Hilandar – manastir koji ima ubedljivo najveću riznicu rukopisnih knjiga, kada je reč o srpskim svetinjama. Tako je carska lavra na Svetoj Gori prvi put ušla u poduhvat ove vrste, objašnjava Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine Hilandar.
– Želeli smo da ta knjiga bude sačuvana za srpsku kulturu, za naše istraživače. Posebno smo ponosni na činjenicu da ju je Hilandar kupio od sopstvenih sredstava, ne iz donacija ili priloga, već od novca zarađenog od prodaje manastirskog vina. Na pitanje koliko je koštao otkup knjige od grčkog kolekcionara, Ranđić kaže da, mereno značajem rukopisa, cena nije visoka, ali da se radilo o sumi koja bi za svaki manastir bila osetan izdatak. (Cena je 15.000 € – prim. uredništva sajta hilandar.org)
Rukopis čiji je vlasnik sada Hilandar je panegirik ili homilijar, knjiga koja sadrži izabrane praznične besede i slova za veće praznike tokom godine, izložene po kalendarskom redosledu. Njeno detaljno istraživanje tek predstoji, ali ono što se sa sigurnošću već sada može reći jeste da se radi o rukopisnoj knjizi veoma brižljivo urađenoj. Izvesno je da su na njoj radili pravi majstori i učenjaci, neki veoma obrazovan pisar ili čitava grupa ljudi, prevodilaca, lektora, redaktora. U konkretnom slučaju reč je o panegiriku za mesec septembar koji je srpskim istraživačima odmah privukao pažnju osobenostima kojih nema u do sada poznatim rukopisima.

– Do sada poznati panegirici imaju sastave samo za veće praznike, odnosno, radi se o izboru tekstova, dok ovaj rukopis sadrži sastave za gotovo svaki dan u drugoj polovini meseca septembra. Sa većom sigurnošću, prema oznakama u ovoj knjizi, može se reći da je postojala i ona za prvu polovinu meseca, a pretpostavljamo da je namera bila da se stvori veliki komplet za sve mesece u godini. To je bio za ono vreme ogroman poduhvat koji se morao odvijati pod patronatom nekog velikog vlastelina ili vladara. Pretpostavljamo da je to mogao biti despot Stefan Lazarević. U njegovo vreme je bila razvijena rukopisna i prevodilačka delatnost, na svom dvoru rado je okupljao vrhunske stručnjake iz tih oblasti – napominje Trijić.
Druga osobenost ove rukopisne knjige jeste što se u njoj pojavljuju novi prevodi tekstova poznatih u južnoslovenskoj tradiciji, ali i prevodi do sada u našoj rukopisnoj tradiciji nepoznatih tekstova.
Knjiga ima 285 listova, pisana je lepim i ujednačenim, krupnim kaligrafskim poluustavom na kvalitetnoj hartiji. Nema mnogo ukrasa, ima samo jednu bojenu zastavicu na početku knjige, ali pismo kojim je napisana nedvosmisleno ukazuje na iskusnog i nadarenog pisara, ističe Trijić. U rukopisu nema zabeleženih podataka kada je nastao, ko je pisar niti za koga je ona pisana. Vrlo je moguće da su ovi podaci ostali u prvom, za sada izgubljenom, delu. Dva vodena znaka na hartiji, koja su do sada proučena, istovetna su kombinaciji koja se javlja na pojedinim hilandarskim prepisima iz druge polovine 14. veka, a i pismo kojim je ovaj rukopis pisan umnogome podseća na jednu grupu hilandarskih pisara iz ovog perioda. I njeni dosadašnji vlasnici vodili su računa o rukopisu: dobro je očuvan, a povez koji ima novijeg je datuma, verovatno iz 19. veka.
Put ovog rukopisa od Hilandara ili Srbije do Rusije gotovo je nemoguće utvrditi. Postoji isuviše mnogo pretpostavki i gotovo ništa od konkretnih podataka o tome kako je rukopis završio tako daleko od mesta gde je nastao. Ovo je svakako jedna od mnogobrojnih srednjovekovnih knjiga koje su izgubljene ili nestale tokom ratova na ovim prostorima, ali zbog nebrige za riznice opustelih manastira i odsustva odgovarajuće zaštite kulturnog nasleđa. Srpska pravoslavna crkva okupila je pre nekoliko godina tim stručnjaka koji proučavaju srpsko srednjovekovno rukopisno nasleđe kako bi popisali srpske rukopisne knjige koje se nalaze u kolekcijama i fondovima velikih biblioteka u inostranstvu.
– Radi se o rukopisima za koje znamo ili pretpostavljamo da se nalaze u određenim ustanovama u inostranstvu. Dešavalo se, međutim, da na licu mesta otkrijemo da u određenoj kolekciji ima još srpskih rukopisa za koje nismo ni znali da postoje, a kolege su imale samo pretpostavke da pripadaju našem pisanom nasleđu. Dakle, ni dan-danas ne znamo šta se sve od srpskog rukopisnog nasleđa nalazi čak ni u velikim evropskim i svetskim bibliotekama, na raznim univerzitetima. A što se tiče privatnih kolekcionara, tu je tek nemoguće utvrditi šta sve oni imaju u svom posedu – kaže Trijić.
On ističe da posebnu vrednost za srpsku kulturu i tradiciju predstavljaju upravo manastirske biblioteke kakva je ona u Hilandaru koja je od neprocenjivog značaja. Ta kolekcija autentičnija je od onih koje se čuvaju u bibliotekama, jer rukopisi koji su tu nastajali vezani su neposredno za život manastira: stvarani su za njegove potrebe ili u njegovoj prepisivačkoj školi, što nije slučaj sa onima koji se čuvaju u bibliotekama.