Biblioteka „Srboljub Mitić“, bila je domaćin Veselinu Dželetoviću, autoru romana „Srpsko srce Johanovo“, koji nikog ne ostavlja radovnušnim.

Tokom predstavljanja ovog romana, koji je Veselin posvetio svim ljudima – humanistima, patriotama Srbima na Kosovu i Metohiji, uzburkale su emocije učesnika programa, ali i publici u kojoj je su u prvim redovima sedeli: predsednik opštine Malo Crniće, Mališa Antonijević; predsednica SO-e, Goranka –Beba Stević; Radiša Dragojević, predsednik Saveta Vlaha; starešina manastira Zaova, Marko Pekić sa porodicom i dr. Pored pisca Veselina Dželatovića, promociji knjige „Srpsko srce Johanovo“, u izdanju Udruženja pisaca „Poeta“ – Beograd, prustvovao je predstavnik izdavača Slobodan Rosić i profesor doktor Milenko Čurović, koji se takođe bavi književnošću.

Prisutnima se najpre obratila direktorka biblioteke „Srboljub Mitić“ Malo Crniće, Danijela Božičković Radulović, a potom gospodin Slobodan Rosić i Milenko Čurović.

Veselin Dželatović je o svom književnom radu, boravku na Kosovu i Metohiji i romanu „Srpsko srce Johanovo“, govorio veoma nadahnuto i emotivno:

„Nisam ni slutio da će istinita priča o Nemcu Johanu Vagneru koga sam upoznao 2004, na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, biti temelj da neverovatna i istinita priča postane roman, i da će neko poželeti da upravo prema njegovoj knjizi snimi film. Nosio sam knjige na Kosovo, i otišao na sahranu. Od cele porodice ostao je samo dečak, kome su Albanci kidnapovali oca i povadili organe. Oko pet godina kasnije, dečaku su ubili i babu i dedu i bacili ih u kanal pored puta. U njihovo dvorište, opkoljeno bodljikavom žicom, petorica Šiptara upala je u kuću i prvo su ispred kuće preklali psa, a onda silovali dečakovu majku. Ona se obesila, jer nije mogla da podnese sramotu. Bilo je nas desetak na sahrani te žene, i na groblju koje su Šiptari gotovo uništili, među polomljenim spomenicima i razbacanim krstačama primetio sam čoveka koji stoji sa strane. Njegova pojava i držanje govorili su da ponašanjem i odevanjem ne odgovara tom vremenu i prostoru. Bio je u skupom, otmenom odelu, i pitao sam se šta traži na sahrani. Bio je u pratnji jednog narednika Kfora. Prema njegovom kazivanju, cela priča postala mu je još čudnija kada je na groblju, tom čoveku prišao dečak koji je izgubio majku i zagrlio ga. Pitao sam meštane, ko je taj čovek? Oni su odgovorili: „Nećeš verovati, taj čovek tvrdi da u grudima nosi srce našeg Jovana. Imućan je i hoće da pomogne porodici.“ Uglavnom, nešto je Johana „teralo“ da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan „operisan“, odnosno – vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca. Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj Žutoj kući koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo „kuća“. Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa. Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela. Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine. A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima. Dželetović ističe da je neka imena u romanu promenio najviše zbog toga da Jovanov sin ne bi dalje bio „uvučen“ u priču, jer je već dosta propatio. Inspirisan ovim događajem, napisao sam najpre poemu “Srpsko srce Jovanovo“, a kasnije i roman, koji je doživeo četrnaesto izdanje. Preveden je na više stranih jezika, a očekujemo i snimanje filma prema ovom romanu….“,rekao je Veselin Dželatović.

Citate poznatih ličnosti o romanu čitali su Ivan Tadulović i Anđela Mišić.Posebnu toplinu celoj večeri, dala je vokalni solista Kristina iz Muzičke škole Petrovac na Mlavi, kao i duet Živković-Petrović iz Šljivovca.